Судбине народа на нашим просторима дубоко је обликовала крвава историја. Баш из те крваве историје, родили су се јунаци нашег простора, умјетници, бесмртници. Један од њих је и Мехмед Меша Селимовић.
Књига Сјећања је написана у облику мемоарске прозе. Састоји се од два дијела: Сјећања и Преминули пријатељи. Како Меша није волио да пише сам о себи, књига почиње са једним веома занимљивим цитатом:
,,Одувијек сам сумњичаво прилазио готово свим записима о властитом животу, дневницима, биографијама, самоказивањима, јер у писању о себи, као намјера или несвјесно поправљање, јавља се жеља да се уљепша властити живот, да се приказује нека своја мана или да јој се умањи тежина, да се нађе оправдање неком ружном поступку, да се истакне нека неуочена или непостојећа особина: човјек и несвјесно исправља своје успомене, идеализујући људе и догађаје који су му драги, потискујући или потпуно заборављајући оне који су му неугодни.“
Уколико књига посједује овако моћне уводне ријечи, тешко да и остатак њене садржине није моћан. Селимовић је написао ову књигу 1957. године, само пет година прије него што је кренуо да пише своје најпознатије дјело Дервиш и смрт.
Из ове књиге читаоци ће сазнати, не само много тога у вези са животом писца, него и друштвом, али и друштвеним дешавањима која су обликовала животе многих људи у том дјелићу наше историје. Сјећања чине један свијет и космос овог великог писца.
Топли описи из дјетињства, бурно одрастање и младалачке године, губитак драгих људи и њихов утицај на писца само су мали сегменти ове књиге. Меша, као и увијек, изузетно човјеку приступачног стила писања, читко и вјешто води читаоце у дјелић живота човјека, којег су заједно са његовим дјелом многи коментарисали и осуђивали.
Рекла бих да је писмо дјевојчице Сабихе највећи драгуљ овог дјела.
,,Друже Селимовићу, желим да се с тобом дописујем, јер сам чула да си добио роман похвалу. Мени је било драго што си добио тај роман. Па ти желим и у идућој години. Да те питам како ти је у школи. Мени је добро па и ја сам добра ученица. Ја сам сада четврти разред основне школе. Желим са ми напишеш шта све учите у основној школи…
Другарица Сабиха, IVб, разред основне школе. Желим да ми одмах одговориш и хоћу с тобом да се дописујем.
Дуго нисам могао да заспем те ноћи пошто сам добио то писмо. Ужаснуло ме сазнање да моја драга Сабиха, ученица IV разреда основне школе, појма нема ни шта је то књижевник ни шта је роман ни шта је књижевна награда. Сабиха за мене мисли да сам ја ученик основне школе, као и она, и да сам као награду за добро учење добио некакав роман који се зове Дервиш и смрт, а да она није иако је одлична ученица.“
Овом приликом писац нас и води у свијет сакривен иза његових ликова и казује нам како је добијао инспирацију за своја дјела. Међутим, оно што је мене највише фасцинирало, јесте Селимовићев поглед на свијет, осјећања и размишљања. Иако су многа његова дјела проткана његовим размишљањима и ставовима, у овој књизи смо му некако ближе. Као да је желио да са њом овом свијету пошаље јасну поруку. Мислим да је то и урадио.
,,Осим тога, зар није боље да ја сам о себи, док сам жив, напишем оно што знам, него да други, кад умрем, пишу о мени оно што не знају, а ја у гробу жив да се поједем што никоме не могу да одговорим по заслузи.“
За ОССИ – Беч пише Књигоцрвић!
