Драги студенти, за крај радне недеље припремили смо вам још један интересантан интервју. Имали смо прилику да разговарамо са Милицом Вуковић, вама вероватно познатијом под именом Књигоцрвић. Милица је студент компаративне књижевности, ауторка блога Књигоцрвић и велики заљубљеник у уметност и књижевност. Како је љубав према читању прерасла у животни позив, сазнајте у наставку.
О Милици и књижевности:
Милица долази из Бања Луке, где је завршила основно и средње образовање. Током похађања Економске школе, доста времена је проводила у школској библиотеци. Књиге су одувек биле у њеном окружењу.
,,У родитељском дому имамо заиста много књига, односно велику кућну библиотеку и моја оба родитеља воле да читају. Тако се по њиховом узору креирало поштовање, али и љубав према књизи.”
На путу откривања света уметности односно књижевности, подршку је имала од, нажалост преминулог, професора српског језика и књижевности Велимира Гатарића и професорке руског језика и књижевности Марије Шмитран. Сарадња и размена са њима, у многоме је обележила Миличин даљи резвој. Поред стручне подршке, неизоставна је и она родитељска, која ју је увек пратила, док се њена важност испољила по доласку у Беч.
,,Уписала сам Економски факултет у Бањој Луци, и да сам тамо остала то бих и студирала. Одлучила сам да дођем у Беч, а по доласку сам се пребацила на књижевност. Ово је био јако необичан избор, посебно за 21. вијек, али имала сам велику подршку породице и пријатеља.”
Као највећу препреку на почетку своје бечке авантуре, Милица истиче, недовољно познавање језика. Своје знање немачког је стицала током прве године боравка у Аустрији, а затим је прича кренула својим природним током, те је Милица данас власница дипломе основних студија ,,Компаративне књижевности”. А недавно је започела и мастер студије из исте области.
”У периоду средње школе почела сам интензивно да читам, да откривам цијели свијет књижевности, али наравно када сам дошла на факултет у Беч, иако сам прије тога учила њемачки, био је велики изазов студирати на овом језику. Заправо, ја сам једна од ријетких људи који су у току студија још више завољели оно што су изабрали да студирају.“
Док је откривала свет књижевности и проналазила у њему своје место, истовремено је књижевност заузимала примарно место у Миличином животу. Јавила се жеља за писањем, која је поред богатог искуства донела и награде.
,,Писала сам за часопис ,,Why nICHt?’’ они су ми два или три пута објавили радове. То је факултетски магазин, који се продаје у књижарама овдје у Бечу. Писање ме увијек пратило, сада нажалост много мање због брзине живота и свакодневнице, јер сматрам да је у данашњем свијету велики луксуз одвојити неколико сати за себе и концентрисати се на своје мисли. Можда и није луксуз, али за мене тренутно није опција.“
Читање је за њу и обавеза, у склопу факултетских активности, али и уживање. Рад на ономе у чему се проналази, рад са материјом које воли, изнедрили су љубав ка многим делима, од којих се у овом тренутку издваја ,,Човек без особина”, Роберта Музила. По речима наше саговорнице, феноменална књига из два дела, коју свако треба ставити на листу за читање.
Поред прозе, коју нам са задовољством сваког месеца препоручује, Милици је ипак мало дража поезија:
,,Кад закорачиш у свијет књижевности или кад имаш жељу да пишеш, скоро увијек крећеш од поезије. Поезија је такође и већински полазна тачка свих писаца. Мени је драга јер смо као читаоци у могућности да кроз краћу форму добијемо увид у један велики свијет. Понекад нисмо ни свјесни колико се тога крије иза наизглед малог броја ријечи. Дража ми је и због тога што је она била, некако, и моја улазница у свет књижевности.“
Студије књижевности изискују познавање бар једног додатног страног језика. Милица студира на немачком и енглеском, учи руски, њену велику љубав и улаз у свет фантастичне руске књижевности, али како каже, увек се радо враћа читању на матерњем језику:
,,Увек се радо и најрађе враћам нашем језику, читајући га осјећам се најкомотније, али поред тога волим и изражајну форму нашег језика, као и раскошност проткану тужном историјом. То је онај природни дио у мени и ја не волим да га спутавам.“
Блог Књигоцрвић
Блог Књигоцрвић, је уметнички кутак, намењен љубитељима лепог. Настао у јеку кризе проузроковане вирусом Корона, из жеље да у мору неугодних вести, пружи садржај који ће људима бар мало олакшати овај период, пружити нешто ново и инспиративно.
,,Идеја је била да људима једном недељно пружим прилику да прочитају нешто ново, науче нешто занимљиво и тако бар на кратко скрену мисли од свакодневнице и ружних вијести са којима смо стално окружени. Књигоцрвић је као у све у мом животу, настао прилично спонтано. За вријеме локдауна прошле године разговарала сам са пријатељима и пошто сам им увијек слала нешто што напишем, дошла сам на идеју о прављењу блога. Ту идеју сам представила свом брату, који је иначе геније за технологију. Он ме је одмах подржао, купио домен, и тако смо заједно кренули у креирање странице.“
Уз срдачну подршку брата Срђана, техничког креатора блога, идеја је преузела физичку форму. Табула раза, настала из љубави ка лепом добијала је свој облик, док су њене странице испуњаване различитим креативним садржајем, те данас тамо можете пронаћи књишке препоруке, занимљиве фрагменте из живота писаца као и уметничке препоруке. Идеје за садржај се и даље јављају, јер је свет уметност неисцрпни извор лепог.
Блог Књигоцрвић, је отворен за све, те уколико неко има жељу да пише, а потребан му је простор да се изрази, Милица је рада да пружи подршку.
,,Мој циљ са блогом није да само ја пишем текстове. Циљ ми је да направим једну платформу где ће се људи радо јављати уколико имају текстове о темама на које воле да пишу. Теме из било којих друштвених наука су увијек добродошле.“
Као битан израз кроз разговор са Милицом често се провлачила реч ,,Спонтаност”. Спонтаност ју је довела до Беча, увела у магични свет књижевности, и родила идеју о уметничком кутку Књигоцрвић:
,,За себе бих рекла да сам јако срчана особа, али увијек ходам чврсто и стабилно на земљи. Ту се спајају мозак и срце, али уколико видим да је нешто могуће, одмах се препустим срцу и ту се испољава моја спонтаност. Сматрам да је важна јер је овај живот препун различитих правила која стално морамо да слиједимо како бисмо испунили друштвене норме, али понекад је јако важно да се човјек препусти и уради нешто на основу свог унутрашњег осјећаја и без много размишљања започне нову пустоловину. Треба само вјеровати мало у себе и све је могуће. Знам да звучи као клише, али сматрам да је баш тако.“
Након завршетка школовања, једна од жеља наше саговорнице је да ради са младима. Себе види у улози у којој би лепоту књиге, коју је и сама пронашла, пренела и открила млађима:
,,Мислим да живимо у таквом систему, гдје су нама школски системи лоше прилагођени у смислу да дјеца имају један велики страх према књигама, према свијету књижевности, према лектирама. Тиме бих волела у будућности да се бавим, да људима, односно дјеци приближим свијет књижевности, и покажем да то није никакав баук. Могућности за то данас има јако много, видјећемо гдје ће ме пут одвести.”
Порука младима:
За крај овог пријатног разговора, Милица је поделила са нама њену личну поруку младима:
,,Битно је да се млади људи баве стварима које воле. Да читају, да се едукују у областима које их интересују. Једино тако могу доћи до интересантних идеја, које ће допријети до других људи. Јер ако ниси срећан и испуњен, и учиш нешто што не волиш, патиш сам себе и своје биће. Велики је луксуз схватити шта волиш да радиш, али ако то откријеш иди ка томе. Данас је доста људи приморано да ради оно што не воли, а живот је непредвидив, не носи никакве гаранције и често је прекратак.“
Такође у контексту књижевности:
,,Разумијем да смо ми генерације које су одрасле са великим изворима могућности. Ово може бити добро, али може бити и погубно. Пуно је данас оних који нам сервирају савршенство путем социјалних мрежа, а ми водећи се тим заборављамо на оно што је битно и из чега заиста можемо нешто ново да научимо. Млади не треба да избјегавају свиет књижевности, мислећи да није за њих. То је толико широка област у којој свако може пронаћи нешто за себе. Потребно је читати, разговарати, слушати и стварати емпатију за друге, а те навике се стичу и откривају у свету књижевности. Понекад несвјесно упијамо знање и мудрост које се у животу кад-тад испољи.”
Новинарски тим
ОССИ – Беч
Фото: Приватна архива Милице Вуковић
