Добро дошли у паб Златна Харфа (Golden harp прим. Аут.), у деветом округу, омиљено бечко скровиште нашег данашњег саговорника Миљана Милуновића рођеног Нишлије, по звању доктора природних наука (Dr. rer. nat.) хемијског факултета, Универзитета у Бечу. За Миљана смо сазнали преко научних часописа из области хемије, академских бечких кругова као и плесне салса сцене. На свом животном путу, Миљан је откривао делове себе и надограђивао се, корак по корак, у ритму салсе пратио је свој осећај и ношен њиме остварио многобројне успехе. Удобно наслоњен у кожну фотељу, доктор Миљан започиње своју причу:

Др мр Миљан Милуновић

„Тренутно сам запослен на факултету за хемију Универзитета у Бечу, где се бавим научним истраживањима из области развоја антиканцерогених металоорганских једињења. Слободно време је посебна прича, дотаћи ћемо се и те теме нешто касније.”

„Све је почело у мом родном граду. Сећам се речи једног мог професора из гимназије, каже одабери да студираш оно што ти најлакше иде. Тако сам и одабрао хемију. Како је Ниш центар џеза и доброг провода нисам смео ни то да пропустим па сам подесио свој биоритам, у време испита, углавном сам учио ноћу, између 00-04. Ред учења ред разоноде и тако у круг то вам је кључ. Таква организација ми је омогућила да релативно лако завршим факс, и то као један од најбољих студената али и да доживим незаборавне студентске „-Јаде” (бруцошијаде, приматијаде, медицинијаде), „студентске опоравке” на Златибору.”

„Након завршених мастер студија хемије на Природно-математичком факултету у Нишу, био сам спреман за нова искуства, наравно факултет ми је нудио да усавршавање наставим, као и пројекте који су тада били актуелни. Oсећај ми је говорио да треба да кренем даље, те сам тако почео тражити пут ка иностранству. У току студија, подршка моје породице је била свеприсутна. Пријављивао сам се тада и за Грчку и за Укајину, друга су то времена била, није се могло тако лако путовати као данас, а и комуникација је скроз другачије функционисала. Интернет није био толико распорстрањен а друштвене мреже нису играле круцијалну улогу у комуникацији, углавном је то било преко мејлова или мобилних телефона. Ја сам поседовао један симпатичан плави примерак модела нокије 3310, тада се рецимо контакт са драгим особама одржавао на тзв. „цимању”, чисто како би се скренула пажња да неко мисли на вас. Беч ми никако није био прва опција, али се ту умешала тетка. Тетка је само у једном моменту рекла: „Хеј па зашто ти не би пробао да аплицираш у Беч”? Она је одиграла битну улогу, да није ње тешко да бих се одлучио за овакав пут. Нашла ми се када је било потребно. Како бих вам рекао, постоји један цитат којег се радо присетим, Матија Бећковић је лепо описао улогу тетке: „Био би ред да се неки просветни уред зове тетка. Зато што, само да поменем, да је Никола Тесла био код своје тетке, да је Иво Андрић био код своје тетке, да је патријарх Павле одгајан од своје тетке, па да нема нико више тетке би заслуживале неку теткословију.” Велики број наших великана је прве кораке у својој каријери начинио под окриљем тетке, а тако и сам Бећковић. Сличним путем сам изгледа кренуо и ја.”

„Подносим захтев за визу у аустријској амбасади у Београду, чекам цео дан у реду, а паузе правим у оближњем локалу „Корњача”, уз незаобилазно пиво од боровнице. Топле препоруке, морате пробати! О да да, тада су још биле потребне визе за излазак из земље, сређујем папирологију седам на бус, чувени „Ниш експрес” и за петнаестак сати стижем на „Ројман плац” (Reumannplatz прим аут.). Излазим из буса, дочекује ме тетка, води на чувено сладолед код Тихог (Tichy прим. аут) и одатле почиње моја нова авантура.”

 

„Долазим на ново радно место, улазим у лабораторију и имам осећај као да сам у свемирском броду, све је бело сјајно, ново. Ментори предусретљиви, радно окружење феноменално. Нова земља, људи, изазови, други језик. У исто време долази и, сада мој добар друг, Христо из Софије. Занимљиво је и то да смо ми у том тренутку били једни од малобројних странаца на факултету, мислим да смо научили ја бугарски, а он српски много пре него што смо савладали немачки. У принципу, за докторске студије вам и не треба да знате немачки, али пошто живите у земљи где се говори тај језик ипак је боље да се мало потрудите и научите га.„

„Нова средина доносила је и нова познанства. Тако сам једном приликом упознао прелепу аустријанку и сакупио храбрости да је позовем на састанак. Она сва одушевљена предложи да идемо на трчање, ја благо, али позитивно изненађен пристајем. Налазимо се већ следећег дана и убрзо се испоставља да ја нисам ни приближно физички спреман да јој парирам. Састанак се завршава тако што ја након десетак километара полужив одлазим кући градским превозом, а она се сама враћа, трчећи истом том рутом.„

„Тема мојих докторских студија била је везана за проучавање комплекса прелазних метала са карбоксилним киселинама у склопу које сам дошао до сазнања да они могу бити заиста добри катализатори у хемијским реакцијама. Затим сам наставио са изучавањем једињења из групе тиосемикарбазона где сам испитивао њихова антиканцерогена својства. Резултати ових истраживања објављени су у реномираним светским часописима. Такође, откривено је и неколико нових једињења, а најдраже ми је оно прво, оно које у мом лабораторијском дневнику носи назив МиМи66 (почетна слова мог имена и презимена, а 66 представља редни број експеримента). Захваљујући овом једињењу чланак из катализе је одабран за насловницу академског журнала „Далтон трансакшнс“ (Dalton Transactions прим. аут.)„

Picture 6

Свечани тренутак доделе докторских диплома и полагање заклетве. 

Докторску тезу „Комплекси прелазних метала са карбоксилатним лигандима и тиосемикарбазон-пролин коњугатима: синтеза, карактеризација и својства” (“Transition metal complexes with carboxylate ligands and thiosemicarbazone proline-conjugates: Synthesis, characterisation and properties” прим. аут.) одбранио сам на Факултету за Хемију Универзитета у Бечу и стекао звање доктор природних наука (Dr. rer. nat.) ужа научна област: Хемија.

„Негде на почетку доктората, док радим пуном паром испуњавам себи једну жељу а то је да живим у студентском дому, одувек ме занимао тај заједнички живот. И тако сам се обрео на 6. спрату студентског дома у улици Болцмангасе у деветом. У собама до мене живели су још Фабио из Бреше, Патрик из САД-а, Пјер из Париза, Жана из Босне и Пинг из Кине, ми смо створили једну сјајну атмосферу и много научили једни од других. То су уједно били и први пријатељи које сам стекао овде у Бечу. Углавном боравак у студентском дому ми је био једно прелепо искуство и донео многа пријатељства а нека од њих и данас трају.”

„Заједно са новим друштвом, почео сам да путујем, прво по Европи а касније се то наставило и на друге континенте, па сам тако посетио САД (Чикаго, Њујорк, Вашингтон, Нијагарине водопаде), Индонезију, Јужну Африку. Мој савет вам је да кад путујете у неки град увек идете код неког познаника или пријатеља у посету, економичније је, а и тај град ћете доживети боље. Ето, на пример, када моји пријатељи доћу код мене у Ниш, предлажем им да ме посете средином августа/почетаком септембра јер се тада одржавају многи значајни фестивали у тврђави (Нишвил, Филмски сусрети). Бајсевима увек обилазимо околну природу, Нишку бању, Чегар и античко налазиште Медијану, а ту је и неизоставна Ћеле кула. Увек се трудим да им на што сликовитији начин прикажем наш народ и обичаје, стога организујем посебан обилазак локала који представљају истински рај за сва чула. Исто, шта је веома битно, у сваки град треба отићи два пута, први пут обићи туристичке атракције и испробати храну и други пут искусити ноћни живот! То је најбољи начин да истински упознате један град. Једном прилком сам тако одпутовао у Москву у периоду поларних белих ноћи, фасцинантно, био сам тамо гост на једној свадби. Сви сватови су били смештени у окићени аутобус, млада и младожења седе на првом седишту, служи се водка нон-стоп и неки традиционални хлебчићи, возали смо се по целом граду и повремено правили паузе како би се усликали поред московских знаменитости за успомену. Једном у Њујорку, после одгледаног тениског спектакла на Артур Еш стадиону између Надала и Гонзалеса у повратку до хотела ауто нам се квари у мексичкој четврти… волим путовања увек носе незаборавне доживљаје.”

„Увек сам се развијао у том смеру да могу да живим где хоћу. Нема везе одакле си, треба да се развијаш тако да будеш спреман на све, а не само да можеш да живиш у једној средини, на пример у Аустрији, где си научио само немачки и нашао посао ту. Никада не знате шта можете да очекујете и због тога треба бити спреман на промене. Сходно томе након завршеног доктората у Бечу, одлазим у Будимпешту на постдокторско усавршавање, добио сам стипендију Мађарске академије наука и бавио се проучавањем фото-активних једињења на ЕЛТЕ Универзитету. Каријерно Будимпешта није нека дестинација, јер обично, неписано правило гласи, да ако си докторирао у некој од западних земаља идеш на постдок у неку још западнију земљу, а не источнију. Цитирао бих Брус Лија, великог филозофа и мајстора борилачких вештина: „Некад није потребно досегнути циљ, јер је можда тај циљ теби дат како би те водио ка нечему другом.“ Тако да ја сад после пар година, из ове персективе, мислим да је мени тај постдок у Будимпешти послужио као водиља да ми се отвори један нови хоризонт.”

САД – станица у откривању света. 

„Тако је, салса, тај мој хоби, та моја љубав према плесу, тамо је извајана и продубљена. У Будимпешти сам доживео своје најблиставије и најсјајније плесне моменте. Кад промените град односно средину, обично не познајете никог, најефикаснији и најбржи начин да упознате људе је кроз салсу. Сасвим случајно сам открио једну салса школу у близини места где сам становао, отишао сам тамо и почео да плешем са њима, само мађари и ја. Часови су били на мађарском, а ја ни реч мађарског не знам, али ипак због тога нисам одустао, учио сам гледјући како плешу и упознао дивне људе који су комуницирали са мном на енглеском или немачком. Тај град има најјачу плесну, салса сцену и ја сам ту заиста уживао. Радим по цео дан, на послу сви причају мађарски и ја шта ћу одем на салсу, понедељак-среда-петак часови, субота- недеља салса журке, плес на отвореном – на трговима, будимској тврђави, ех, то су били дани. Плесао сам ја и раније, али у Будимпешти је то попримило неки нови облик.”

Салса – плесни детаљ. 

„Тако долазим на идеју да касније по повратку у Беч направим једну оазу где би се људи дружили и плесали и тако се родио Салса Фан Клуб (Salsa Fun Club Vienna). То је наш мали креативни кутак, који симболизује читаву једну филозофију, плес треба да буде доступан свима, поготово салса која је најлакша и најлепша од свих плесова који постоје и свако може да је научи. Познавање језика вам не треба :). Овом приликом позивам све младе људе да нас посете, посебно ако сте нови у граду. Наш најлепши „продукт” је салса пикник на дунавском каналу, где долазе људи из свих крајева света да плешу и друже се. Једна од идеја је била да држимо часове салсе за људе са наших простора јер сам приметио да је врло мало наших људи заступљено на бечкој салса сцени.”

„Опчињен овим плесом, који представља комбинацију латино и афричких ритмова, покрета и мелодија путујем на Кубу, дестинацију на којој је салса и рођена и достигла свој данашњи формат. Кубанци и Кубанке су ме заиста задивили у сваком смислу, отворени, насмејани, живе у кућама које су па рецимо, полу-срушене, а они онако сређени, дотерани у шареним хаљинама и кошуљама, насмејани, плешу, пуни самопоуздања. Много ми се допао тај концепт и животна филозофија коју салса са собом носи те сам хтео то да уобличим и пренесем другима. Направио сам краћу репортажу о салса школама на Куби тачније у Хавани, коју можете да нађете на Јутјубу.

Куба – љубав према салси достиже врхунац. 

„Салса је мој хоби, који, усудио бих се рећи, игра велику улогу и на мом професионалном путу. Поузадно тврдим да би свако од нас требало да има бар један хоби. На пример, ја сам изузетно социјалан, волим дружења, волим разговоре, а у лабораторији тога нема, сам си, добијеш свој дигестор, тамо радиш и евентуално ако причаш то је у оквиру размене научних идеја, не причаш много, само мало, одабрано.  А хоби тј. салса, премошћује и надокнађује све то што мени треба, контакт са људима, покрет и плес. Ту имамо физичку активност, комуникацију, дружење, све.”

Ритмови салсе на дунавском каналу, Беч

Када би смо дефинисали правила успеха вођени Миљановом причом, она би се осликавала у складу доследности и доброј организацији. Поштовањем ових једноставних упута, имаћете довољно времена за све, за професију, одмор, путовања… Створићете простор ка истраживању неоткривених делова своје личности, ка некој личној „салси“, оној која вас покреће, изазива осмех на вашем лицу и води у нове животне авантуре. Стога Миљанов савет вам је: само умерено, није добро ни да се много учи, ни да се много партија, ни да се много путује, ни да се много плеше, углавном од свега по мало.

Миљан у лабораторији. 

Аутори:  Теодора Ђурић  и  Филип Костић

Медијски сектор ОССИ – Беч

Беч, 07.03.2020.