О матерњем језику
У оквиру међународног „Дана матерњег језика“, желио бих са вама да подијелим искуство које се односи на тему усвајања матерњег језика на другом говорном подручију.
Због тадашње ситуације на Балкану, моји родитељи су почетком деведесетих година напустилу Босну и Херцеговину и одлучили да наставе живот у Бечу. У истом граду сам се родио и одрастао. Кроз разговор, слушање прича и музике на српском језику сам од малих ногу кренуо да усвајам први језик, тачније матерњи, српски језик. Комуникација са родитељима се у моме раном дјетињству искључиво одвијала на нашем језику. Немачки језик сам усвајао гледавши дјечји програм, цртане филмове на ТВ-у, видео касете… усвајао сам га спонтано, али највећу улогу у томе је одиграо мој боравак у вртићу, који сам почео посјећивати када сам имао двије и по године и гдје су се васпитачице интензивно трудиле да ме науче да добро говорим мој „нови“, други језик.
Препреке током билингвалног развоја
Морам признати да сам након извјесног времена наишао на једну препреку која је отежавала мој билингвални развој. Користићи претежно њемачки језик мој српски је био скоро сасвим потиснут. Због чега? У том периоду моји родитељи су се трудили да обезбиједе егзистенцију, тако да су остајали дуго на послу. Остајало је врло мало времена за комуникацију са њима. Осим тога због добре намјере мојих васпитачица у вртићу, да савладам њемачки језик, инсистирале су свакога дана да са дјецом у вртићу, у ком је била и моја сестра, говорим искључиво на њемачком.
Њемачки сам наравно и даље говорио и примјењивао у вртићу и приликом дружења с породичним пријатељима и њиховом дјецом, који су долазили са њемачког или неког другог говорног подручја, тако да је њемачки био заједнички језик за споразумијевање. И даље сам пратио моје омиљене емисије на ТВ као и до тада . Циљ мојих родитеља је био да паралелно са матерњим и даље обогаћујем свој њемачки језик. Уписом у школу то се учење логично даље наставило.
Што се мога матерњег тиче, када ми је у говору недостајао неки термин, питао сам једноставно: „Како се то каже на нашем?…“. Додатно сам, довољно времена проводио код мојих бака и дједова и многобројне родбине, на подручију бивше Југославије, тада сам интензивно користио наш језик. Захваљујући мојој породици, а поготово мојој мајци, могу да кажем, да сам успио да научим доста добро српски језик.
Порука младима
Билингвално одрастање не значи само научити два језика, већ носити двије културе у себи. Занимљиво је, да иако знам њемачки језик боље од српског, лакше ми је да изразим своја осјећања, на матерњем језику. Сваки језик је једно богатство. Није лако научити нови језик, за то треба доста времена, али ако се језик не негује лако може да се изгуби, да оде у заборав, а признаћете да је то велика штета.
Ако некада постанем родитељ потрудићу се да моје дијете добро савлада српски језик. Свим нашим људима од срца препоручујем да не забораве свој језик, да га даље преносе на будуће генерације. Матерњи језик је језик“осјећања“, језик припадности некоме и негдје.
За ОССИ – Беч пише:
Данило Пушкић
Студент славистике
