Постављена спомен - плоча Диани Будисављевић у Инсбруку
Сећање на прошлост и неговање истог је основни задатак једног народа у његовом времену постојања. Свака слика прошлости коју садашњица игнорише прети да бесповратно ишчезне. 

Дана 11.11.2020. управа града Инсбрука, у аустријској покрајини Тирол, одлучила је да вртићу у градском насељу Рајхенау додели име њихове суграђанке Диане Будисављевић, рођене Обексер. Ова одлука градске управе Инсбрука представља потез вредан хвале и како је истакао господин Владимир Влајић, један од оснивача Српске православне омладине Инсбрука – СПОЈИ, пример како се „припрема пут за успешну културу сећања”. У саопштењу градских представника наводи се да је „Диана Обексер током Другог светског рата из логора смрти хрватског усташког режима спасила на хиљаде деце”. Донедавно заборављено име и дело Диане Будисављевић, у Аустрији је постало актуелно тек у другој деценији XXI века. У Бечу је у јесен 2014. године на иницијативу СПКД Просвјета Аустрија један парк у деветом бечком округу понео име наше хероине, а у ишчекивању је и постављање спомен-табле на кући у Инсбруку у којој је Диана Будисављевић Обексер рођена. Иницијативу за постављање спомен-плоче заједно су, још 2010. године, покренули Социјалдемократски покрет ослободилаца Тирола и СПОЈИ, али је она уродила плодом тек после дуге дискусије, која је поново започета почетком текуће, 2020. године. Такође, у септембру 2011. године, Инсбрук је на иницијативу СПОЈИ-а Диану Будисављевић постхумно одликовао Орденом града. 

Мора се и напоменути да, иако је преименовање вртића у Инсбруку по Диани Будисављевић, иницијатива за постављање спомен-табле на њеној родној кући и отварање парка у Бечу под њеним именом, велики искорак у поређењу са деценијама заборава и незнања, предстоји велика борба да се јасно и недвосмислено каже ко су биле жртве које је Диана спасавала. Низ еминентних научника ( међу њима и хрватских, др Наташа Матаушић – напомена аутора текста ), стручњака за културу сећања, преживелих логораша, као и Музеј жртава геноцида у Београду, потврђују да је Диана спасила претежно српску децу, као и двоје хрватске деце”. Један од најважнијих принципа културе сећања је да се жртве назову правим именом, а изостављање те чињенице значило би да су злочинци тријумфовали. Да би добро на крају ипак победило, потребно је да ширимо истину, потребно је да херојска дела буду упамћена, а херојско дело Диане Будисављевић одиграло се управо у једном од највећих суноврата човечанства, у Другом светском рату.

Ко је била Диана? Рођена је 1891. у Инсбруку као Диана Фрида Олга Обексер. Током Првог светског рата кренула је на обуку за неговатељицу на Универзитетској клиници у Инсбруку, на којој је упознала свог будућег супруга, тада младог хирурга др. Јулија Будисављевића, Србина из Хрватске. Њих двоје су се венчали 1917. године, а већ 1919. године, после Великог рата преселили су се у Загреб, где су дочекали почетак Другог светског рата. На територији новоформиране Независне Државе Хрватске отпочело је масовно убијање, протеривање, прогон и геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Више хиљада српске деце, углавном са Козаре и Кордуна, било је раздвојено од својих породица и упућено у дечије логоре, јединствене такве врсте у читавој Европи. Пошто се упознала са ситуацијом и условима у којима су се деца налазила, Диана је, упркос опасности која је њој и њеној породици лебдела над главом, решила да покрене акцију за њихово спасавање, а потом и збрињавање. Као spiritus movens целокупне акције спасавања, Диана никад није пропустила да скрене пажњу и на улогу њених најближих сарадника, инжењера Марка Видаковића и Ђура Вукосављевића, као и Иванке Џакуле. Велику помоћ имала је од Камила Бреслера из Социјалног министарства, као и у организацијама Црвени крст и Каритас.

Постављена спомен - плоча Диани Будисављевић у Инсбруку

 У току целог рата, Диана је успела да из усташких логора спасе око 12 000, углавном, српске деце. Осим спасавања и извлачења деце из логора, Диана је заједно са већ споменутим сарадницима скупљала средства за финансирање своје акције, шила је одећу, обезбеђивала храну и бринула се да деца буду смештена у породице где би имала све услове за безбедно одрастање. Највећи број деце смештен је по хрватским породицама. Као један од најважнијих аспеката њене акције било је и уредно и редовно вођење картотеке са подацима о деци, као и прављење албума са сликама деце, али и одржавање преписке са мајкама, које су се углавном налазиле на принудном раду по немачким логорима. Уредно вођење картотеке и албума са сликама имало је за циљ да се после рата деца врате својим породицама, да мајке пронађу своју изгубљену и отету децу. Нажалост, иако је било оваквих случајева, велики број деце никад се није вратио својим породицама, јер су многе страдале у ратном вихору, а многа деца нису никад ни сазнала свој прави идентитет. Са друге стране, веома је важно питање колико су нове власти имале интереса да се све ово сазна, јер су одмах по завршетку рата, у мају 1945., конфисковале читаву Дианину картотеку. Дианини протести били су узалудни. Сама је и изјавила да је овакав потез нових власти значио да ће многе мајке узалуд тражити своју децу. Гурнута у заборав, и она и њено дело, чекали су нека боља времена да угледају светлост истине. У међувремену, Диана је са мужем остала да живи у Југославији, у Загребу, а када је он отишао у пензију преселили су се у Инсбрук, у којем је Диана умрла 1978. године.

 Подвиг Диане Будисављевић Обексер је деценијама чекао на признање. Пронађени дневник, који је Диана водила на немачком језику, Хрватски државни архив објавио је 2003. године, а Дианина унука др. Силвиа Сабо, превела га је на хрватски језик. Дневник Диане Будисављевић представља прворазредни извор за тумачење историје једног времена, али и сведочење о, без преувеличавања, највећој хуманитарној акцији у Другом светском рату, коју је покренула и реализовала једна храбра жена. Последњих година о Диани су снимљени филмови, држава Србија јој је постхумно доделила Златну медаљу за храброст Милош Обилић”, а СПЦ Орден царице Милице.

 Чувањем успомене на Диану не само да негујемо културу сећања, као један од основних задатака нас као припадника једног народа и друштва, не само да не дозвољавамо да њено дело буде заборављено, већ чувањем успомене на Диану постајемо чувари истине и правде.

За ОССИ – Беч пише:

Марко Сарић

Фото извор портал Vice