tvoj sin haklberi fin

,,Твој син Хаклбери Фин” – Беким Сејрановић

Ријека Сава је, рекла бих, једна од оних ријека које су видјеле највеће злочине на нашим просторима. У њој су се вјечито спајали живот и смрт. Ова књига је посљедњи роман великог писца Бекима Сејрановића, а уједно, по критикама и његово најбоље дјело. Написао га је на нашем језику, а паралелно га је писао и на норвешком. Није преводио ову књигу, него је све исто писао и на норвешком, замислите. Већ за то потребна је велика снага.

У роману долази до склапања много тога. Баш као и ријека Сава, он представља смрт и живот, а у читаоцу буди упоредо и срећу, али и тугу.

Баш као живот. Струја те носи, а ти се копрцаш мало лијево, мало десно, али она, струја, животна или водена, свеједно, увијек вуче напријед. Нема назад.

А опет, све некако исто.

Иста ријека, иста шума, исти ти.

Проткан великим осјећањима, роман се чита са лакоћом. Бекимов стил писања је европски стил писања, његов начин размишљања, осјећања и перцепције свијета око себе прожет је немогућности припадања, сталног тражења, путовања, преласка граница и језичних баријера. Има у описима његовим нешто Андрићевске питкости, а има и са друге стране нешто неструктурирано, некакав неред мисли и осјећања. На крају, живот и јесте један велики неред, зар не?

Беким у књизи непрестано трага за новим предјелима, али трага и за собом. Казује нам о свом оцу Матором, који је тешко болестан, а који долази из Аустралије у Брчко да прије смрти види свога сина, са којим је имао цијелога живота веома компликовану везу. Казује нам о Црнцу, јапанцу Мокеу, и норвежанину Петеру. Казује нам о својој драгој, о мајци, дјеци. Казује нам о ,,Савској буби“, бродици са којом је желио да плови до Црног мора. Казује нам све оно што га је учинило човјеком. Сво то казивање преплетено је животом на ријеци, па самим тим и није случајна референца на Марка Твена.

Писац је у књизи бруталан, а читаоц би се заједно са њим и смијао и плакао. Ја му се дивим на тој бруталности и искрености. Треба за њих имати храбрости, посебно јер живимо у свијету који нам стално намеће савршеност. Баш зато је важно писати и о мрачним дијеловима живота и личности. Кроз тај мрак, писац приказује суштину човјека који вјечито покушава да докучи смисао живота и бит свог постојања.

Понекад ми се чини, кад сам тужан, и људи чине попут вилинских коњица. Живимо попут ларви, грамзиви и гладни пужемо по муљу, а онда једнога дана добијемо крила, обасја нас свјетлост, полетимо, ухватимо се са сродном душом у вилино коло на један дан, али нас то брзо исцрпи и затим угинемо и паднемо у таму и дубоку ријеку без извора.

Читајући ову књигу питала сам се зашто нема више оваквих људи који овако пишу данас. Искрено, брутално, људски. Па схвати како желиш.

Када бих писала, писала бих као Беким. Када бих вам причала о разликама између Аустрије и Босне и Херцеговине, причала бих као он о разлици између Норвешке и Босне и Херцеговине. Када бих говорила о животу, питала бих њега да сумира моју мисао. Тек сад заиста видим каква штета једног живота који више није са нама. Потенцијал бескрајан, а душа већа и од Норвешке и Балкана. Поред тога што је књига на неки начин тужна, она осликава и срећу која се огледа у малим стварима.

Наш живот је саткан од много тренутака. Чињеница јесте да ће у њему бити много више оних који су ружни него лијепи. Баш зато човјек мора да се окрене ка ситницама, ка добрим људима и ка љубави. Јер када све прође у животу, штета је да човјек схвати да је већину свога времена био несрећан. Нажалост, много је несрећних, а посебно оних који неће то себи да признају. Писац књиге је то признао, и ја му скидам капу због тога.

За ОССИ – Беч пише Књигоцрвић!

„Књигоцрвић је настао из чисте љубави према књигама, жељи за упознавањем тог свијета и идеји дијељења знања. Ово ће бити страница, на којој ћеш моћи да пронађеш неке приједлоге књига, али прочиташ и различите занимљиве садржаје о свијету књижевности, умјетности и свим осталим занимљивим друштвеним наукама.”