Лазар Мамула: Србин чије је име носио царски пук Аустроугарске
Свеприсутни траг Срба у Хабзбуршкој монархији најбоље се огледа у њиховом присуству у царској војсци Аустрије (доцније Аустроугарске). Преко 100 генерала и подмаршала као и један фелдмаршал (највећи чин у Хабзбуршкој монархији) су били српског порекла. Ово је прича о Лазару Мамули, једном од њих. Мамула је рођен у Гомирју, близу Огулина у Војној крајини (данашњој Хрватској) 1795. године. 1815. односно након завршетка студија на бечкој, царско-краљевској техничкој Војној академији ( k.u.k. Technische Militärakademie) ступа у редове војске. Након ревносне службе и многих унапређења 1851. добија највећи орден Аустријског царства, Војни орден Марије Терезије. Заједно са орденом, царским указом добија и племићку титулу барона.
Одликовања, почасти и слава Лазара Мамуле
Од 1853 до 1865. је био гувернер Далмације, а тврђава и острво Мамула у Јадранском мору (данас у Црној Гори) носе његово име. У част артиљеријских официра на овом острву, 1910. композитор Антон Мадер компонује марш под именом „Адио Мамула“. Мамула је 1850. промовисан у чин генерал-мајора, 1853. у подмаршала, 1865. бива пензионисан те добија почасну титулу заповедника Царске артиљерије (“Feldzeugmeister“), војни чин други по рангу. Његов углед у дворском животу не опада након пензионисања, већ напротив, бележи нове успоне. 1865. добија велики Витешки крст Леополдовог ордена и постаје доживотни члан горњег дома Аустријског парламента (“Herrenhaus“) у Бечу. Између осталих ордена и награда вреди напоменути да је био и носилац Ордена гвоздене круне првог реда, као и да је као лични поклон цара Франца Јозефа добио сабљу.
Скромни добротвор и одлазак у вечност
Од 1865. живи скромно у Бечу и већину својих прихода дарује у добротворне сврхе. Своје корене никада није заборавио; био је добротвор манастира Гомирје као и један од првих донатора за изградњу Саборног храма Светог Саве у Бечу, чију изградњу нажалост није дочекао. Своје последње године је провео у скромном стану на адреси Getreidemarkt 13 (шести бечки округ), где је и умро 13. јануара 1878. Сахрањен је два дана касније на православном делу Санкт Маркс гробља у Бечу уз све војне почасти.
Читавих двадесет година (1858-1878) по њему се звао 25. пешадијски пук аустроугарске царске војске. Национална библиотека Аустрије у својој збирци графика чува данас више Мамулиних портрета.
За ОССИ – Беч пише
Историчар Златан Стојадиновић
Колумна ,,Из пера бечког студента”, има за циљ вас упознате са животом и делом српских студената који припадају неком другом времену. Студенти који су некада, као и ми сада, своје животне приче, или пак делове истих исписивали у овом велелепном граду. Уколико сте пропустили досадашње текстове, можете их пронаћи овде.
Фото: Архива Златана Стојадиновића
