Антић каже: Никад немој да се враћаш. Шантић виче: Остајте овдје. Бранка нешто на далеко вуче, а Десанка кроз Душана збори.

А где сам ја? То се већ дуго питам, тражећи своје мало место у неком великом свету.

Изгуби се човек тражећи људе. Нађе се близина лутајући по даљинима

Можда и имају право када кажу да се најлепше сања недосањано; неумрљано стварношћу, неизбистрено плановима, неукаљано заблудама о жељеном које није вредно жеља.

Лакше је крчкати снове негде на дну срца, тихо и невино, него просути их пред светом ко бисере пред свињe и јурити бесомучно главом и крилима, настојећи да се бисери не расплину у облаке магле и дима. Пепела. Туге. 

Мој Београде, бели тужни граде, дражи си ми него што сам мислила. Има нешто од твојих улица и тргова у мени, а да ја то ни не знам. Остао је понеки комад калдрме са Калемегдана и понека степеница са Теразија у кутку мог срца. Ту су чак и закрчени тротоари који подврискују од ужурбаних корака усплахирених пролазника у осам ујутру, док са малим ранцем на леђима хрлим ка својим великим сновима.

Ко би рекао да ће сви ти трамваји детињства и кочије хаоса једном проћи, нагло и бешумно, као ветар покрај ушне шкољке. У њима ће остати много прашине мојих немира и уздаха, много сетних мисли изречених себи у браду, у паузи између две станице смеха и беса и поноса и срама.

Сви сањају велике снове да нису више мали; да им нико не држи узде и да сами роне по мору зрелости. 

А када коначно утекну детињству, школској клупи и дневнику, виде да су њихови снови били већи од стварне ивице света одраслих; да се распуштени вранац лако изгуби, а и лако се удави у том мору, што временом све више личи на бару него на океан.

Београде, мој лепи, стари граде, чувај моје беле снове које сам ко дете снила на јастуку од невиности и чежње. Чувај моје старе љубави што су биле премладе да би процвале, а прејаке да би увенуле. Чувај и сузе које сам пролила гледајући у Дунав где се спаја са Савом.

И овде Дунав тече, преко њега сјаје мостови и лампиони, па и раскошније но у беломе граду, али нема Саве да Дунав љуби −остала је на камену Калемегдана да чува авлију; 

Да посматра најтужније весељаке и најрасније мешанце што је свет видео; 

Да се радује и кад не треба и смеје кроз плач.

И онда, Београде, преко него што одеш да спаваш, отпевај нешто за моје људе, тихо, само њима на ухо, да их не пробудиш и не тргнеш из сна. Нека мисле да је та твоја успаванка само пусти сан и игра. Тако неће сазнати ко им шаље ту баладу. Тако неће сазнати да ми недостају.

Остани блистав, мој бели граде! Нек’ се сјаји твоје име кроз неке нове градове, кроз неке нове реке, кроз неке нове љубави. Ти чуваш све оне које сањам, ти чуваш све оне кроз које ћу те увек волети.