Александра Мракић

Казаљке у савршеној дијагонали, тачно је 6 сати. Дивно, летње јутро у аустријској престоници. Главна железничка станица (Hauptbahnhof). Помешана осећања, нови језик, нови град, све што ми је потребно (или сам макар сматрала да је то све што ми је потребно) је „згужвано“ у два кофера и ранац. Једино што би ме сада „ушушкало“ је кафа, чији се мирис провлачи кроз станицу и голица носиће бечких ранораниоца. Тада сам попила свој први Меланж (читај продужени са млеком). Смишљам начин како да купим карту и што пре стигнем до места које ћу ускоро почети да називам својим новим домом. Немачки знам тек толико да се представим, кажем одакле сам, колико имам година и остатак времена проведем трепћући; реченице које зна свако ко има некога овде „преко“, ко му је у детињству доносио чоко-бананице у жутој кутији, разне чоколаде, слаткише и остале „луксузне“ радости за нас који смо одрасли „доле“. Осећам се мутаво, али спремно да се упустим у авантуру. Вежем се, полећем.

Пратили су ме причајући како је туђина тешка, Аустријанци хладни, а парадајз нема укус. Наоружала сам се чиме год сам могла; упорношћу, снагом, одлучношћу. Јер, забога, идем у туђину! Мој први сусрет са туђином био је у банци, где ме је фина тета на ИЋ са осмехом дочекала и помогла да отворим свој први текући рачун. Следећи је био још оригиналнији – наш лекар! Први послодавац – наш! Наш адвокат, наш зубар, наша теткица. И моји рођаци. Колико год да су сви ти дивни људи учинили мој долазак лакшим и пријатнијим, нисам била задовољна. Желела сам да изађем из своје зоне комфора, марљиво да учим, да савладам језик и да се интегришем. 

Убрзо након тога крећем на курс језика (немачког, наравно), кад тамо босански, турски, арапски, монголски, руски и албански. Баш сам имала среће! Енглески језик нам је био забрањен, а комуникација дозвољена искључиво на немачком (рукама, ногама и без падежа), што се временом показало као одлична метода. Следећи „туђински“ сусрет вредан помена био је са финим чика-контролором, који је на немачком, тачније на Wienerisch-у (читај, бечки дијалект) културно замолио да му покажем своју карту. Покушала сам да се направим тоша, на шта се чика насмејао и рекао: „Паре!“. Чика је био добро „интегрисан“ (хе,хе,хе).

Баш када сам помислила да не може бити смешније, срела сам њих две. Кретале смо се у истом правцу; трбухом за крухом, хљебом и хлебом. Одмах смо се препознале. „Трбух“ је одавно сит и заменила га је глава, а „крух“ је синоним за искуство, знање, успех, лични развој, напредак и каријеру (и за оне већ поменуте чоко-бананице хе,хе).

Паметне главице су сањале сан о чувеној бечкој школи. Убрзо смо кренуле на факултете, али наставиле да се дружимо. Ту су избиле прве студентске бубуљице изазване предиспитним стресом и све је било нормално док се Луција није пожалила да јој је изашао „приштић“. Шта је, забога, приштић?! Је ли то опасно? И тако научих хрватски назив за бубуљицу. Друга је чистила лешнике, а трећа „чењала љеље“. Осим „приштића“ и „љеље“ смо се савршено разумеле. Глумиле смо мале Југословенке и биле поносне што имамо једна другу. Прве чашице разговора у туђини; Cafex, затим Тесла, а онда мени најдражи СФРЈ. Вишњу и „Зајечарско“ доносе насмејани пионири са пионирским капицама и црвеним марама, док нас са зида из свог Фиће посматра Драган Николић у улози Флојда и смешка нам се Милена Дравић. Певале смо Наше песме на Нашем језику.

Језик је био нит која нас повезује, помогао нам да се волимо, тешимо, дружимо. Немојте заборавити да је радња ове приче и даље смештена у Бечу!
Далеко од тога да нисмо посећивале аустријске музеје, галерије, божићне вашаре, да нисмо имале дивне, аустријске пријатеље и колеге, предивне професоре са факултета, али о томе неком другом приликом. Дружиле смо се и са Македонцима и Словенцима, замислите – на Нашем језику! Колико је успомена, чаша, флаша и суза било потребно да бисмо схватиле колико смо привилегование што се захваљујући језику тако добро разумемо. Било нас је брига за давни распад, имале смо своју малу државу далеко од наших држава, у којој је „службени“ језик био НАШ.

Срећан свима Дан матерњег језика, којим год језиком да говорите. Срећан нам дан Нашег језика!