Svaka priča o odlasku i snalaženju u stranoj zemlji je drugačija. Kao što se ljudi u svojoj državi bore na različite načine, tako se snalaze i u stranoj. Nekoga neko tamo čeka, a neko nema nikoga, neko kreće zajedno sa nekim, a neko sam, neko je na samom početku imao sreću, neko je doživeo peh. One koji odu čekaju pitanja na koja valja odgovoriti i zadaci koje treba rešiti, kao što su: Osećam li da u ovoj zemlji ima mesta za mene? Gde treba da gradim svoj dom? Ka kojem poslu ovde realno mogu da težim?

Majka nostalgije je optimizam sećanja. Ko ne pati od tog optimizma, on se jasnije seća. Ne tuguje, pa mu je život malo stabilniji, ali siromašniji lepim uspomenama. Itekako siromašniji. Jeste da su te uspomene frizirane, da ih optimizam malo dotera, ulepša, ispolira, ali neka, lepše je tako. Itekako lepše.

Ljudi se razlikuju, pa od osobe zavisi da li će se osećati usamljeno bez porodice i prijatelja. Neki jedva čekaju da odu daleko od Srbije i nikada ne osete ozbiljnu nostalgiju. Drugi misle da im zavičaj neće nedostajati, a desi se suprotno, da ne vide smisao života daleko od svojih. Naravno, nije mali broj ni onih koji se dugo i uspešno bore protiv nostalgije, ali na kraju izgube tu borbu.

Kad negde dođeš, u početku ti svi nešto dođu čudni. A to koliko su oni čudni tebi, to još nije ništa prema tome koliko si ti njima čudan. To je nezgodno. Jer pošto si ti među njima drugačijima, nisu oni čudni, nego ti. Pa ako hoćeš da ti bude kao i njima, postani jedan od njih, makar dok si tamo, zaboravi odakle si. Snađi se kako znaš i umeš. Najgore je kad si na jednom mestu a voleo bi da si na drugom, a ne znaš ni zašto. Kao što se kaže: ,,Ja odande nikada nisam ni odlazio… osim fizički“.

Isprva misliš problem je u tebi. Krut si. Dosadni ti razgovori, ne primaju ti se prijateljstva. E, to je zato što si zakasnio. Možeš im biti najsimpatičniji, ali ako im nisi ni rod ni svojta, nema tu bratimljenja. A mnogi čak i ne znaju šta ti misliš kad kažeš prijatelj. Ako i imaju ono što mi zovemo prijateljem, to je neko koga poznaju od detinjstva. I takvih svako ima po dva, tri, ne više. Kako da se tu ugura neko ko je na scenu stupio takoreći star, već odrastao, formiran čovek, pao s Marsa?

Postoji centar svačijeg sveta oko koga se može u bližim ili udaljenijim krugovima kružiti, ali u čiji se epicenter uvek nekako vraća. Jezikom, avionom, u prahu, u mislima i mašti, na blogu…kako god, ali vraća.

Šta činiti?

Razne su opcije kad živiš u belom svetu. Ako uspeš da budeš odande gde si dok si tu gde si: da si odavde dok si ovde, a odande dok si tamo – onda si majstor. Al’ da si na jednom mestu a misliš na drugo, ili da nisi nigde, to nikako ne valja. Baš nikako. Ne smeš nikako da dozvoliš da upadneš u zamku.

Svaka velika promena je teška. Pitate se šta raditi. Vodite sa mišlju: „Ok, idem da probam, ako mi se ne svidi nije kraj sveta, imam gde da se vratim“. Ovo je i meni i mnogima pomoglo.

Mala napomena: ,,If you can’t stand the heat, stay away from the kitchen.“ Ukoliko mislite da niste u stanju da okrenete svoj život naopačke, počnete ispočetka, uhvatite se u koštac sa životom i izazovima, nemojte ni pokušavati. Jer morate biti dovoljno hrabri za ovakav poduhvat. Ali, verujte, bićete kasnije ponosni na sebe.

Uvek će vam biti pomalo teško i uvek ćete želeti da se vratite kući, ali samo razmišljajte u pravcu da ste već napravili jedan veliki korak samim odlaskom i da samo od vas zavisi da li ćete koračati dalje i postići više. Takođe je jako bitno kada odete da živite u inostranstvo da ne živite u prošlosti u smislu, eh ja bih sada sedela sa svojom drugaricom i pričala, mesila kolače … Jer to ne vodi ničemu dobrom.

Moj savet je da nađete internacionalno društvo, jer generalno probleme koje budete imali tamo kao npr. nostalgija, bolje će razumeti neko ko i sam prolazi kroz to.

Krećite se dosta, stičite nova poznanstva, ali savet takođe jeste i da upoznate neke „naše“ ljude. Dovoljno ste zreli da procenite ko je dobar a ko loš. Tu generalno „balkansku žicu“ svi mi nosimo, ma koliko god mislili da je nemamo, a obično se ispolji kada smo daleko od zemlje, pa nas najbolje i razumeju naši ljudi. Stoga se učlanite u naše studentske organizacije, gde možete sklopiti nova poznanstva i prijateljstva, kao i dobiti razne korisne informacije o studijama i životu u Beču.

Danas, u doba vladavine interneta, sve je mnogo lakše. Možete piti kafu preko skajpa sa mamom ili drugaricom i imati osećaj kao da upravo sedite sa njima. Zamislite samo koliko je bilo teže pre dvadeset godina, kada je samo pet posto stanovništva Srbije imalo internet, a telefonski razgovori bili basnoslovno skupi. Priuštiti sebi da se javite porodici jednom u dve nedelje bilo je luksuz. Stoga smatram da smo danas u veeelikoj prednosti i da daljinu uopšte ne osećamo toliko kao daljinu kada se svaki dan gledamo i čujemo preko skajpa, vibera i ostalih aplikacija u službi komunikacije.

Takođe, ako dobijemo želju za nekim proizvodima na kojima smo odrasli, npr. plazmom ili čokoladnim bananicama, trk do Špara, Merkura ili Bile, gde postoje odeljci sa srpskim proizvodima. Ukoliko se zaželimo pravih srpskim specijaliteta, bar mi imamo sreću da imamo toliku ponudu raznovrsnih srpskih i balkanskih restorana i roštilja u Beču, samo odlučite šta vam se jede. A takođe nije loša ideja ni da, dok ste kod kuće, naučite i sami da pripremite neko tipično naše jelo i poslužite ga svojim internacionalnim prijateljima i tako im približite Srbiju! Javite utiske, mada ne sumnjam u to da će im se dopasti.

Čini mi se da bi se Humboltova slavna rečenica iz pisma Šarloti iz 1827: „Die wahre Heimat ist eigentlich die Sprache“ , sa svim njenim različitim verzijama i ponavljanjima od Hane Arent do Deride ili Gadamera, mogla definisati kao tačna. Stoga, koliko god dobro vladali stranim jezikom, smejali se šalama na njemu, mislili na njemu, maternji jezik je ono što u velikoj meri određuje i naš pogled na svet. Takođe, i ovde mislim da smo u velikoj prednosti u odnosu na druga „inostranstva“! Pa srpski možete čuti na svakom koraku, toliko ima i naših predstava koje se izvode u Beču, možete slušati i našu muziku uveče ako ste je željni, ići u naše kafiće i klubove. Postanite član kulturno-umetničkog društva, sklopićete nova poznanstva i biti u stalnom dodiru sa domovinom. Organizujte sa prijateljima maraton najboljih domaćih filmova, smeha i dobrog provoda neće izostati!

Šta ako ništa ne pomaže?

Ništa naročito. Pogledati sunce. Pomisliti kako će isto za par sati da obasja oker fasadu francuskog kulturnog centra u Zmaj Jovinoj gde možete da budete koliko sutra ukoliko vas ne mrzi da za par minuta kupite autobusku ili avionsku kartu, čekirate se i odete do stanice. I ta izvesnost, mogućnost nadohvat ruke je prava stvar, možemo ako hoćemo, dakle nije frka!

“Kroz dvadeset godina više ćete biti razočarani onim što niste uradili nego onim što ste uradili. Stoga, otkačite konopce. Isplovite iz bezbedne luke. Uhvatite pasate u svoja jedra. Istražujte. Sanjajte. Otkrivajte.”

Preporuka: Ukoliko želite da pročitate neke zanimljive stvari na temu nostalgije i života u inostranstvu, preporučujem vam „Mali rečnik nostalgije“ Nebojše Milosavljevića.

Sektor za medije – OSSI Beč,

                                                                                                 Tamara Keser