Још од малих ногу одувек сам волео да се упуштам у разне авантуре и постављао себи неке одређене циљеве. Самоувереност и упорност човека је пресудан фактор у свим достигнућима његовог живота. Сложићете се да је сваки почетак тежак, тако је одувек и било. Али, зар не вреди покушати? Уосталом, ко није покушао – није ни успео!
Тако је и дошла мисао за новим изазовом. Студирати у иностранству на страном језику, суочити се са свим потешкоћама које надолазе, једном речју – одрасти. Све то звучи веома тешко и компликовано, али не и недостижно. За престоницу Аустрије одлучио сам се негде на половини свог школовања, баш у оним тренуцима када сам полако почео да схватам да не желим да припадам друштву у коме полако, али сигурно, почињу да се не цене праве вредности младог човека. Решио сам да своју срећу окушам на неком другом месту и међу неким другим људима. Сама помисао да ћу се одвојити од пријатеља, породице и себи већ свега познатог нимало ми није пријала. А и коме би? Тачно је да је брод сигуран у луци, али он није направљен да би ту и остао. Након аплицирања на Универзитет у Бечу почео сам да размишљам о свим могућим сценаријима. Човек доживи свакодневно хиљаду помешаних осећања, успоне и падове, мозак је пред тоталним уништењем, страх од неуспеха и више него присутан. Све у свему – хаос! А онда је дошао и дан када сам сазнао да сам примљен. Све чега сам се плашио нестало је, све битке које су се водиле у мојој глави добијене су. Тренутак радости и среће, непроцењив осећај, крај једне приче и почетак друге. Након једног успеха долазе други и још већи изазови. Долазак у Беч и навикавање на начин живота овде заправо је за мене било једно велико освежење. У почетку је била присутна носталгија, али временом је и она отишла у заборав. Човек се на све навикне, полако сам почео да схватам то. Учење језика, још једна препрека коју је готово најтеже савладати, али ни то неће реметити зацртане циљеве. У суштини једна огромна борба. Навикавајући се на делимично нови живот упознао сам доста људи, схватио да нисам једини који се налази у оваквој ситуацији и научио да се увек треба борити, чак и када се то најмање може. Увек изложен новим искушењима човек понекад помишља на бег од истих. Тада долази питање које руши све сумње – зашто сам уопште почео ако желим да одустанем? Морао сам бити свестан ризика на самом почетку, о одустајању више никад ни говора. Наставља се даље, стичу се нека нова искуства, планирају нови циљеви и остварују стари.
Ми смо ти који одлучујемо шта и колико ћемо постићи за живота. Свако од нас пише неки свој роман, донекле одлучујући о томе какав ће његов почетак и крај бити. Да ли сте довољно храбри да започнете свој?
Сектор за медије – ОССИ Беч,
Игор Милосављевић
