Милутин Миланковић је био велики српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер и доктор техничких наука. Живот је провео уз Дунав остављајући дубоке трагове у науци.
Милутин и његова сестра близнакиња Милена, били су најстарији од седморо деце. Њихово село Даљ лежи на десној обали Дунава, а у то време се налазило у Аустроугарском царству. Још као дете, Милутин је остао без оца и од тад велики утицај на његов живот има ујак Васа.
Породица је желела да Милутина усмери на неку високу пољопривредну школу, јер је требало обезбедити вођење великог имања. Он је желео да студира електротехнику, али такве школе тада није било у Бечу, па се одлучио за студије грађевине на Високој техничкој школи (данашњи TU Wien). О томе Милутин је записао:
„Са сведоџбом испита зрелости реалке, није се у моје доба могло уписати на који аустријски универзитет, сем ако се не положи допунски испит из латинског и грчког. Зато сам са својом сведоџбом могао поћи или на Бечку високу пољопривредну школу, како је мој отац некада замишљао, или на Бечку политехнику. Пољопривреда ме није ни најмање привлачила, зато се споразумех са својим братом Љубишом да, када одрасте и сврши Бечку пољопривредну школу, преузме управу нашег имања, а ја да пођем на технику. Ујка Васа и мајка одобрише тај наш братски споразум.“
Милутинов рођак Веселин, који је годину дана раније отишао у Беч на студије технике, знатно је допринео да Милутин донесе одлуку о наставку школовања у Бечу:
„Причао ми је о Бечкој политехници и њеним професорима светског гласа, нарочито о професору математике Емануелу Чуберу. И Варићак ми је потврдио да је Чубер најбоља школа математике и да ћу код њега много научити, а да ће ми техника пружити широке примене за моја математичка знања…
Коцка је пала: одлучих да пођем у Беч, да будем ђак професора Емануела Чубера!”
Први утисци су били очекивани:
„Моме дивљењу не беше краја. Са торња Стефанове цркве град је био као на тањиру!… Обухватих погледом Белведере, Шварценбергову палату, Ротхаус, Каленберг, Дунав и његове мостове, све што се у Бечу сазидало у минулих пет векова и разумедох да сам из своје патријархалне једноставне средине дошао у један други свет…То је била нова средина у коју сам ушао –и утонуо.“
На другој години, математику је предавао професор Чубер због кога је Миланковић и дошао на Техничку високу школу. О Чуберовим предавањима на Техници Миланковић у својим сећањима каже:
„Свака његова реченица била је мајсторско дело строге логике, без иједне сувишне речи, без иједне омашке. На табли је писао своје математичке обрасце као да их длетом клеше у камену. Невидљивим неким средством присиљавао нас је да пратимо непогрешив ток његових мисли и узастопни развој предузете математичке операције како се пење до онога значајног места где ће варницом људског ума наћи своје решење. Ту мисаону драму пратио сам увек напетом пажњом као да седим у бечком Бургтеатру. Наћулио бих уши, разрогачио очи и, у критичним моментима, зинуо у ишчекивању расплета те драматичне радње. Чубер ме запази међу својим многобројним слушаоцима. Положио сам испит код њега, на његово и моје задовољство. Када му одговорих на последње питање, награди ме речима – Хвала, врло сам задовољан. Истим успехом положио сам и остале испите.“
Треће године студирања у Бечу схватио је да ће своје школовање завршити без велике муке, па одлучи да се посвети ширем образовању. Обилази бечке музеје и галерије слика, где среће и упознаје познатог српског сликара Пају Јовановића.
У вечерњим часовима Миланковић је читао, или одлазио у позориште или оперу. „Обичај да, пре но што заспим, узмем књигу у руке и одам се уживању, задржао се до данас, и постао је навика и потреба.“ У познатој бечкој кафани „Кафе Елизабетрике“ проводио је дневно сат-два, читајући новине и часописе, којих је ту било безброј:
„Између свих тих новина заузимао је прво место бечки лист Neue Freie Presse (Нова слободна штампа), који је излазио два пута дневно, обраћајући пажњу свим важнијим догађајима на пољу опште културе, науке, књижевности и уметности. Зато сам, читајући четрдесет година, из дана у дан, тај бечки лист, знао шта се дешава у свету на културном пољу, ширио своја знања и васпитавао свој укус.“
По одслужењу једногодишње војне обавезе у Хабзбуршкој монархији, Миланковић се 1903. године враћа у Беч у жељи да настави докторске студије. Одлучио је да у оквиру своје докторске дисертације испита аналитички особине линије притиска, важне у статици масивних грађевинских конструкција. „То је био математички, дакле, несумњиво научни проблем, који би, решен у ономе обиму какав сам замишљао, представљао стваран допринос науци.“
Није му било важно да добије докторску диплому, већ да се оспособи за самосталног научног радника:
„То ми је био циљ живота. Тај велики подухват могао сам отпочети и успешно завршити само у таквом духовном центру као што је био Беч, у којем су била скупљена сва научна блага света. Увидео сам да праву науку чини само оно што има општи значај.”
Своју докторску дисертацију под називом „Теорија линија притиска“, или у оригиналу „Beitrag zür Theorie der Druck-kurven ”, одбранио је 3. децембра 1904. године:
„Тако сам, први од свих Срба, постао доктор техничких наука, на свечаној промоцији 17. децембра 1904. године. Та година доктората била је пресудна за мој духовни развитак и каснији научнички позив.“
О свом плодном научном раду у Бечу, Миланковић је записао:
„У Бечу сам био познати инжењер и научник. После дипломирања на Техници, пројектовао сам вијадукт у Алпима, водовод и канализацију у два града, докторирао под сводом Технике, који је обнављан и ојачан по мом систему армираног бетона… Узгред, иако сам свој систем патентирао, касније су га други користили под својим именом… Тамо у Бечу уживао сам колико у признањима, толико и у погодностима од материјалне добити… Но, што сам више успевао и боље се забављао, у души сам све незадовољнији бивао.“
На Филозофском факултету у Београду 1. октобра 1909. године, Миланковић постаје предавач на Катедри за примењену математику, где му је понуђено место предавача Рационалне, Небеске механике и Теоријске физике.
Миланковић је напустио Беч, али је остао у контакту са бројним сарадницима, аустријским институцијама, научницима и пријатељима. Посећивао је Беч и друге крајеве у Аустрији када год је могао и даље учествовао у изградњи великих грађевинских објеката. Повратак у Србију је остао запамћен:
„Тог дана се завршио 30-годишњи период мог живљења у Хабсбуршкој монархији, а и доба моје младости. Доласком у Београд, вратио сам се у крило свога народа и своје породице.“
Био је везан за Дунав, који га је водио из Беча до Даља, Пеште и Београда и о тој реци забележио:
„Цео мој живот прошао је крај велике реке. У младости, јутром сам гледао Дунав како откида комаде очеве земље. Студентске дане у Бечу, провео сам крај њега. Са Капетан Мишиног здања Београдског универзитета, често сам гледао на Дунав у пролеће и у јесен. У изгнанству, у Пешти, њиме сам се тешио. Ево ме под старост опет крај Дунава…“
На позив председника Аустријске академија наука и Ректора Универзитета у Бечу, одржао је 1955. године у Бечу предавање “О истраживању хронологије ледених доба”. Тада је напоменуо да је био обузет научним радом, тако да није ни приметио, нити осетио два светска рата и велике светске догађаје.
Миланковић је доживео мождани удар и преминуо је 12. децембра 1958. године у 80. години живота, у Београду где је и сахрањен. Оставио је опоруку да његови посмртни остаци буду пребачени у Даљ, што је учињено 1966. године када су пренети и сахрањени на тамошњем православном гробљу.
Дао је два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.
Користећи математички метод радио је на проучавању садашњих клима планета унутрашњег Сунчевог система. 1916. године објавио је рад под називом “Испитивање климе планете Марс”. Миланковић је израчунао да је просечна температура у доњим слојевима Марсове атмосфере −45 °C и просечна температура тла −17 °C. Такође је закључио следеће: „Ова велика разлика између температуре тла и доњег слоја атмосфере није неочекивана. Велика прозирност Марсове атмосфере за Сунчеве зраке чини да је Марсова клима веома слична висинској клими наше Земље, која се такође одликује високом температурама тла, а ниским температурама ваздуха.” Данас се поуздано зна да је просечна температура тла −55 °C, али да се температуре тла и ваздуха генерално разликују. У сваком случају, Миланковић је теоријски доказао да Марс има веома екстремну климу.
Знао да један дан на Месецу траје 15 земаљских дана, те да толико износи и дужина ноћи. Потом је израчунао да температура тла на дневној страни Месеца у подне достиже +100,5°C. Такође, израчунао је да температура током раног јутра на Месецу — тачније, пре појаве Сунца над хоризонтом — износи −58°C. Данас се поуздано зна да дневна температура на Месечевој површини достиже +108°C, а ноћна пада и до −153°C.
Милутин Миланковић се убраја међу пет највећих научника 20. века, а NASA га је уврстила у 15 највећих умова свих времена, који су проучавали планету Земљу.
ОССИ Беч – Тим за културу
Тамара Петраковић
