Ове године навршава се 100 година откад је, 1920. године, у Паризу, објављена Математичка теорија топлотних појава изазваних сунчевим зрачењем, чији је аутор тадашњи професор Универзитета у Београду и потоњи научник светског гласа Милутин Миланковић.
Удружење „Милутин Миланковић“ из Београда, у сарадњи са бројним стручњацима, институцијама и организацијама из земље и иностранства, тим поводом подсећа на допринос српског научника светској климатологији и науци уопште. Овај својеврсни научни јубилеј под називом Сто година Миланковићеве теорије о климатским променама обележава се свечаним и научно-стручним скупом, 17. и 18. новембра, у Београду, као и у онлајн формату.
Детаљан програм скупа можете пронаћи на интернет страници удружења.
Овом приликом желимо да вас подсетимо о лику и делу нашег научника, о коме можете више сазнати у кратком филму:
Путник кроз васиону и векове
Споменар бечких студената - Милутин Миланковић
Знатижељнијима, препоручујемо текст у наставку, у коме откривамо неколико детаља о миланковићевим студентским данима.
Милутин Миланковић рођен је 28. маја 1879. године у Даљу код Осијека. Био је инжењер, математичар, геофизичар, астроном и климатолог, као и први Србин доктор техничких наука.
Студентски живот у Бечу:
Октобра 1896. долази у Беч на студије грађевине на Техничком универзитету. Први стан му је био у „Фрајхаусу“ (Freihaus), у четвртом бечком округу. Данас се на том месту налази нова зграда Техничког Универзитета на самом почетку улице Wiednerhauptstraße, преко пута старе зграде Техничког Универзитета. У својим успоменама Миланковић је то описао: „Срби, студенти великих европских вароши, живели су свугде засебним животом, у нераздвојној заједници, имали своје засебне гостионице и кафане у којима су проводили дане и ноћи. Тако је било и у Бечу, само са том разликом што су онде наши ђаци имали два засебна логора. Универзитетлије су живеле у Јозефштату и суседним квартовима, а техничари у Видену. Али су се те две групе често састајале на заједничким седељкама. Једно од таквих збирних местабило је српско академско друштво „Зора“. Основано 1863. Године, оно је некада играло значајну политичку и просветну улогу, али ју је временом изгубило и ограничило се само на одржавање светосавских забава и прославу „знаменитих Срба.“ Поред „Зоре“, Миланковић је био члан и у Словенском певачком друштву, и две до три вечери недељно је посвећивао обавезама и састанцима у тим удружењима. Често је посећивао Оперу и позоришта, музеје и галерије а читао је много, нарочито класике на немачком. По сопственом запису у опери је провео „преко две стотине незаборавних вечери“. Често је свраћао у кафе „Elisabethbrücke“ где је читао све не само аустријске већ и све битније европске новине и часописе. Интересантно је и да су Миланковићева браћа студирала у Бечу; Љубиша од 1898. на пољопривредној великој школи и Богдан од 1903. романистику. Трећег децемба 1904. Миланковић је положио докторски испит. Наслов његове дисертације је био: „Beitrag zur Theorie der Druckkurven“ (Теорија линија притиска).
Професионални развој у Бечу:
Од 1905. до почетка 1908. радио је као инжењер у фирми „Adolf Baron Pittel, Betonbau- Unternehmung“. Као шеф техничког бироа учествовао је у изградњи бетонских таваница у болницама „Am Steinhof“ (Otto Wagner Spital) i „Sophienspital“. Патентну повељу је добио 12.5.1906 са колегом Кројцом за систем „Миланковић-Кројц“ (System Milankovitch-Kreutz) у изградњи бетонских таваница. Између осталог, он је такође пројектовао армиране бетонске плафоне за део главне зграде Техничког универзитета у Бечу. Након више месеци рада у фирми Едуарда Аста, октобра 1908. прелази да ради у фирми „Пител унд Браузеветер“ која и данас постоји.
Повратак у Београд:
Миланковић је 1909. године напустио Беч и прихватио место професора математике на Универзитету у Београду. Ово је означило прекретницу у његовом животу. Осим бављења инжењерско-техничким проблемима изградње бетона, све више се окренуо основним астрономско-математичким истраживањима, посебно о питањима развоја климе Земље.
Допринос науци:
Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности. Такође, Миланковићев ревидирани јулијански календар (1923) је астрономски најтачнији календар до сада (који одговара датуму грегоријанског календара), што би било потребно исправити тек након 28800. године.
Признања и награде:
Након научне потврде Миланковићеве теорије уследила су признања од стране светске научне јавности:
- 1970. на XIV Конгресу Међународне астрономске уније у Брајтону један кратер на Месецу добио је име по Миланковићу;
- 1973. на XV Конгресу Међународне астрономске уније у Сиднеју један кратер на Марсу добио је име по Миланковићу;
- 1980. Астероид 1605 (ознаке 1936ГА), који су открили српски астрономи Милорад Протић и Петар Ћурковић, добио је име по Миланковићу;
- Европско геофизичко друштво установило је медаљу „Милутин Миланковић” 1993. године. Она се додељује научницима за изузетне заслуге у проучавању дугопериодичних климатских промена и у моделирању климе;
- Миланковић је изабран за дописног члана Српске Краљевске Академије (данас САНУ) 1920. године, а за редовног 1924. године, био је члан ЈАЗУ-а од 1925. године и члан Немачке природњачке академије „Леополдине” у Халеу;
- био је члан многих других научних друштава и сродних организација, како у Југославији, тако иу иностранству;
- академски сенат Техничког Универзитета у Бечу 1954. године, поводом 50-годишње проглашења Миланковића за доктора техничких наука, доделио му је златну докторску диплому за успешан рад на развоју техничких наука и подизању угледа ове установе.
Одлазак генија:
Милутин Миланковић је умро је 12. децембра 1958. године у Београду и сахрањен по сопственој жељи у породичној гробници у родном Даљу.
Захвалност на овом тексту дугујемо историчару, господину Златану Стојадиновићу, једном од најбољих познавалаца историје бечких Срба и сараднику Аустријске академије наука.
Ваш ОССИ – Беч!