Фото колумна Данила Вукасовића ”Swimming by the river”. Део први!

Аутор о аутору:

Ко је Данило Вукасовић?

Данило Вукасовић је фантастичан тип, много бре фантазира.

Како је Данило заволео фотографију?

Она њега није волела, па је он заволео њу.

Зашто фотографија?

Јер је просечан у цртању. А и брже је.

Где је Данило научио тајне заната?

На улици, кроз школовање и кроз праксу. Дипломирао је на колеџу графичке школе ”die Graphische” у Бечу, одсек фотографија. Од 2019. године Вукасовић ради као асистент код афирмисаног аустријског уметника Стефана Олаха (Stefan Olàh).

На ком пројекту / пројектима тренутно ради?

Тренутно ради на два већа пројекта. Први је прича о спонтаним сусретима путујући уз Дунав. Други је носталгично-утопијска прича о распалој држави Југославији и потрази за њеним остацима. Уз то, Данило тренутно припрема портфолио за даље усавршавање и наставак студија.

Омиљени фотограф?

Има их више. У почетку су то били Mark Cohen, Martin Parr, Bruce Gilden, Weegee. Данас су ту још Joel Sternfeld, Alec Soth, Jeff Wall, Taryn Simon, Thomas Struth, Larry Sultan. Ипак највећи узор и подстрек за даљи рад, долази из директне сарадње са Олахом, омиљеним фотографом са ових простора.

Пројекат ”Swimming by the river”:

Тог јутра десило се нешто чудно. Отварао сам уста да пожелим добро јутро али ништа се није чуло. Образи су се скупили један према другом, занемео сам као риба. Наједном излетео је сугласник Б. Четири пута узастопце. Једнако по свему. Свом облику, дужини трајања, висини и тоналитету. ББББ. Неколико месеци касније шетао сам са фотоапаратом око врата, гледајући у Дунав. Нисам ни слутио да ће наредног тренутка збуњујући догађај који сам био готово заборавио, добити нови смисао. Кратко шкљоц и брже него што сам се окренуо, у главу ме је ударила постојана метална површина. Створила се ниоткуда. Тамноплави путоказ са белим словима. Писмо је било српско, латиница: Београд, Будимпешта, Братислава, Беч. Поново сам видео реку испред себе, али овај пут очима фотографа. Одлучио сам да је пратим целим њеним током. Од извора у Црној шуми па све до места где се губи Црном мору. Ако се преварите па прочитате неки од ових текстова, видећете да Дунав пролази кроз причу, исто онако како пролази кроз десетак европских земаља, тихо и ненаметљиво. Ту је да повеже спонтане сусрете са људима и догaђајима који су се десили или нису, пливајући поред реке.

Део први: ,,Тулн”

Осетио сам воњ штале а онда сам угледао пар коња. Главе су им биле погнуте док су незаинтресовани према пролазницима муљали своју траву у кружним покретима, супротно казаљки на сату. Тик-так, тик-так. Видео сам поштара како слаже писма, а онда сам замакао у прву улицу, с лева. Био сам у журби да стигнем на воз и не сећам се назива насеља у коме сам се нашао. Улица је била досадно мирна. Чуо сам само своје кораке и по неки шум ветра који би ми подло препречио пут. Килограми сивог асфалта, уредно скоцканих, оивичених пољским цвећем, аустријска амбалажа. Газио сам туда и гледао око себе. На обе стране улице, куће са баштом око њих. Тропски зелениш, некакве патуљасте палме, уз по којег четинара. Све попеглано, сложено и на свом месту. Ко још нормалан живи у оваквом крају? Мештанима сам пожелео једног бенгалског тигра, да им разбије тишину и унесе мало живости. Наставио сам даље. Светло меко, сунце на измаку. Бајковит живот калифорнијског предграђа, трагови имагинарног света, покупљени у неком од дела америчке кинематографије. Да ли се и овде, као на филму, иза уредних ограда ушушканог и срећног живота, крије неки мистериозан злочин који чека да буде откривен? Сомот је плав, одсеченог увета овај пут није било. Умало да заборавим да ме воз неће чекати. Зато сам потрчао. Успео сам да стигнем на време и пошто сам се сместио, нисам био у стању да одлепим блентави кез са моје фаце. Негативи су чекали да буду развијени а до тада могао сам само да се присећам дана који је остао иза мене.

Тог јутра када сам стигао у Тулн, место је било мање-више пусто. Тек по који пролазник, насумице, на путу ка послу. Још неразбуђени и крмељиви, ваљда је било прилично рано. Напољу свеже, а ваздух који удишем, скоро да се оцртавао пред очима. Шетао сам уз Дунав када ме је ошамарила дрека дечурлије са оближњег игралишта, у дворишту једне школе. Професор физичког ми је, на моје махање фотоапаратом, потврдно климнуо главом. Гледао сам ове клинце како се боре да оптрче круг око фудбалског терена. Смешно ми је било како се копрцају да ухвате ваздух. Сетио сам се своје основне и часова физичког васпитања. Било је ту свега, а понајмање васпитања. Тај двочас био је једини вентил за подивљале хормоне бубуљичавих школараца. Јурили смо клинке, а онда би и оне јуриле нас. Међутим, овде нешто не штима. Клинци су били подељени у две групе. Са једне стране дечаци, а са друге девојчице. И то није била једина подела. Исто је важило за маторе. Зна то и профа који је влажним очима гледао у правцу професорке, гунђајући нешто себи у браду. Већ је свануло, сунце оштро, непраштајуће. Чекао сам први облак, а када се појавио реаговао сам брзо, готово рефлексно, ухватио сам их све у једном кадру.

Своје трагање за следећим мотивом наставио сам ка језеру, даље од града. Случајно, десно од стазе, видео сам натпис за улазак у камп. Ушуњао сам се унутра без много очекивања, свестан да је летња сезона прошла и да су мале шансе да ћу ту некога пронаћи. После краћег тумарања около, учинило ми се да чујем српски. Тада сам угледао брвнару на чијем улазу је великим словима и на ћирилици писало ,,Несаница”. Испред ње, стајале су две жене. Пришао сам да се поздравим. После краћег разговора и фотографије, једна од њих, Славица, позвала ме је на кафу. Грло ме је нешто стегло, је л’ може чај? Може. И таман кад је био проврео, стигао је и њен муж, Аца, са гајбом пива у руци. Како немам срца да одбијем добру домаћицу, а ни доброг домаћина, завршио сам држећи хладно пиво у левој, а врућ чај у десној руци. Крв у зубима је проциркулисала, а споља само љубазан осмех. Седели смо на њиховом трему и причали о свему и свачему, животу у Аустрији, коренима у Србији. Аца је, како каже, поносни власник другог најбољег посла у земљи, одмах после канцелара Курца (Sebastian Kurz). Његово је да води рачуна о целом кампу. И лети и зими, кад има и кад нема посла. Испричао нам је неколико анегдота везаних за ово место. Време је пролазило брзо и пре него што ћемо се растати, понудио је да ми покаже ово велико имање, малим електричним возилом, налик оним за голф. Пристао сам.

Ту у кампу, срео сам још неколико људи, међутим нису сви били расположени за фотографисање. Ипак, један старији чикица, извесни Хелмут, знатижељно ми је пришао. Имали смо теме за разговор, јер се и он сaм некада бавио фотографским позивом. Његова апаратура завршила је у подруму ћеркиног стана, у неком од складишта бечког подземља. Како каже, побегао је овде у природу, где ради у својој башти. Срели смо се поред дрвених кућица које је направио за врапце којих већ дуго нема, а он их чека да се врате. Лако је пристао да га фотографишем. Светло је било прејако, пробијало се кроз крошње остављајући густе сенке тамо где га није било. Знао сам да ово нису услови за успешну фотографију, али кога брига, шкљоцнуо сам и слагао да сам у журби. Одлетео сам као врабац

У повратку из кампа, ишавши према граду, код шеталишта поред реке, угледао сам космонаута како излази из воде. Пар људи измакло се пред њим, девојчица се ухватила за мамину ногу и почела да плаче. Вукао је за собом неке каблове у више боја. Жута, црвена и плава. Биле су свезане изолир траком. Да ли је то одело заправо заштита од бомбе коју је пронашао? Погледао сам иза њега али тамо само још таквих каблова, дуги и непрегледни, губили су се у муљу реке. Од експлозивне направе ипак ни трага. Добро је, одахнуо сам. Убрзо се окупила и мања група људи. На прописаној дистанци стајали су око њега, знатижељно га загледали и домунђавали се између себе. Пришао сам ближе да и сaм проценим ову приказу. Судећи по променама насталим на трави по којој је газио, кораци су му били стварни. Ишао је полако, опрезан је био. За све време његовог корачања, прешао је неких осам метара. Тешко се кретао и, прилично сам сигуран, није изговорио нити једну реч. Барем ниједну овоземаљску. Чуло се само некакво шуштање ваздуха у два правца. Уууу-ххххуу-уууу-хххуууу. Човек би могао да претпостави да долази до размене угљен диоксида и кисеоника. И баш тада један крупан дечак што је пролазио туда, не обраћајући пажњу, згазио је на сплет обојених каблова што је овај вукао. Чуло се само једно кратко ффјјууууу. И пре него што је стигао да направи још један корак, странац се издувао, згужвао и нестао. Остало је само парче беле тканине да лежи у зеленој трави. Пришао сам и узео је у руку. Изгледала је као заштитна маска. На њој је писало ,,ФФП2”.

Нешто касније, на радију сам чуо, како тог дана једино у Тулну није било људских жртава узрокованих пандемијом, чије име се не помиње. Аустријске власти овакав резултат одмах су повезале са догађајем који се одиграо раније тог дана, коме сам и сам присуствовао. Како се наводи, из кризног штаба сматрају да је то порука одозго која се мора испоштовати. Представник за јавност, господин Шлицоусти (Mundschlitz) изјавио је, да ће граћани ношењем овог модела маске у целости победити вирус. Само ће неколицина знати да је неиндетификовани посетилац дошао из правца Дунава.