Драги наши студенти,
Посебно нам је задовољство што смо имали част и привилегију да направимо интервју са једним од наших најуспешнијих људи у Бечу, адвокатом Радивојем Петрикићем. Господин Петрикић нас је угостио у просторијама своје канцеларије ЦМС, у центру Беча и издвојио време да са нама подели причу о његовим почецима и студентским данима. Радивоје Петрикић је рођен у Јабуковцу, који се налази у близини Неготина. Данас је угледни бечки адвокат, који се бави привредним правом и учествовао је у великим корпоративним и финансијским трансакцијама у Србији, Аустрији и региону централне и источне Европе.
Испричајте нам Вашу студентску причу, када сте и зашто дошли у Беч?
Након завршених 6 семестара на Правном факултету Универзитета у Београду, 1991. године сам одлучио да наставим школовање у Бечу, првенствено због ратне ситуација која је тада била у пуном јеку, а затим и због тога што, иако сам био један од најбољих студената на Београдском универзитету, тамо нисам имао довољно добру перспективу. У Бечу сам завршио један курс и у октобру 1991. године отпочео сам даље студије, а већ у јуну 1992. положио сам први испит. У то време, најбитније ми је било учење језика, јер немачки нисам знао, учио сам по читав дан, на сваки могући начин упијао нове речи, са билборда, из новина, са телевизије… Након завршених студија, отпочео сам судску праксу, а затим и докторске студије. На тај начин сам финансирао свој живот у Бечу и 1998. године завршио свој докторат овде. Након тога сам докторирао и на Београдском универзитету и испунио изазов да објавим свој докторски рад и у својој земљи, као и да коначно заокружим своје студирање и у Београду и у Бечу.
Да ли је постојала нека особа која Вам је помогла при самом доласку у Беч и током студирања?
У Беч сам дошао јер су у близини Беча живели моји родитељи. Осим њихове финансијске подршке, помоћ са стране нисам имао. Најтеже ми је падало учење немачког, који је у то време било много теже учити. Имао сам само један речник и тек сам кроз студије успео да на прави начин научим немачки језик. Сада је другачије време, интернет омогућава све информације. Друго, нисам живео баш у Бечу, путовао сам дуже од сат времена у једном правцу да бих ишао на предавања, али то ме није омело да остварим свој циљ.
Како сте након студија пронашли посао и постали партнер светске адвокатске канцеларије ЦМС?
Послао сам своју биографију на неколико места и ова канцеларија се јавила након само два дана. ЦМС данас има преко 3200 правника у преко 30 земаља света и четврта је највећа канцеларија по броју правника на свету. У време када сам се ја придрузио ЦМС-у, она је била на самом почетку развијања као адвокатска групација. Да бих се придрузио ЦМС-у морао сам да напустим стари посао преводиоца који сам обављао док сам припремао докторат, који је био доста боље плаћен и носио је много мање одговорности. Ипак, одлучио сам да је време да се бавим оним што стварно волим и што ме истински занима, а нарочито ми се допала визија ЦМС-а да се прошире ка земљама источне и централне Европе. Моја каријера у овој канцеларији се одвијала веома брзо. Приправник сам био непуне 2 године, након тога сам именован за менаџера партнера београдске канцеларије а након 5 година рада за партнера-власника бечке канцеларије. Време када смо отворили канцеларију у Београду, 2000. године, било је јако тешко и пуно неизвесности. Градили смо са пуно стрпљења и то је сада једна од најреномиранијих и најуспешнијих привредних адвокатских канцеларија у Србији а ЦМС и бечка канцеларија основала је своје огранке и у Црној Гори, Босни и другим земљама централно источне Европе. У ЦМС-у млади увек добијају шансу. Код нас је најбитнија изградња доброг тима, добра организација, менаџмент и визија.
Шта саветујете нашим студентима, како да постигну свој циљ и како да се интегришу у друштво?
Овде треба правити разлику између две групе наших студената. Прва је она група студената који су рођени овде, а другу групу чине они који су дошли овде да студирају. Прва група има пуно предности, познаје језик, културу и већ је интегрисана, имају пријатељства и познанства овде и већа им је могућност и шанса за посао. Што се тиче људи који долазе из Србије, као што сам то био и ја, прва препрека је језик, након тога и налажење посла, да би се обезбедио останак у овој земљи. Мислим да је најбитније да се студенти фокусирају на језик, не треба жалити време и сав свој напор треба уложити у то. Ја сам лично учио немачки даноноћно, пре тога сам само завршио почетни курс у Београду, тражио сам било какву могућност за комуникацију. Био сам на пола пута студија и то ме је јако оптерећивало, знао сам да је знање језика најбитније за даље школовање и за проналажење посла овде. Потребно је да понудите нешто ново, да се разликујете од других, као што је нпр. знање што више страних језика, такође и друге вештине, као што је програмирање и технолошко знања, посећивање различитих семинара. На тај начин и ми у нашој фирми бирамо нове сараднике. Битно је да се некако „издвојите из масе“, а након тога, да на разговору покажете одговарајућу енергију, мотивацију и флексибилност. Оно што је исто и у Србији и овде, то је да најбољи студенти немају проблема да се запосле. За најбољих 20 студената правног факултета у генерацији се адвокатске канцеларије буквално „боре“.
Ви сте на челу Аустријско-српског привредног форума. Које су Ваше дужности и обавезе на овом месту?
То је организација коју смо основали 2009. године, коју чине аустријске фирме активне у Србији. То су звучна имена и фирме из области осигурања, грађевине итд. Идеја је била да се кроз ту организацију нађе могућност повезивања ове две земље, кроз трибине и семинаре, где су долазили политички званичници, како би повећали могућност нових инвестиција у Србији.
Шта Аустрија пружа нашим студентима што им Србија не пружа?
Дефинитивно у Србији постоји велики пад квалитета образовања. Наше образовање се не цени више као некад. Аустрија има већи квалитет образовања и као студент у Аустрији имате много више додира са праксом него у Србији. Ја о томе могу да говорим из личног искуства. У Србији се форсира учење милион, не толико битних, чињеница са којима се у послу скоро никада не срећемо. Овде се акценат ставља на праксу и битне чињенице, студенти се не оптерећују стотинама страница, учи се из скрипти и по пелцерима, а књиге служе за веће оцене и шире знање. Студенти су овде, након завршеног факултета, много спремнији за посао, него студенти у Србији. Такође, у Аустрији је много већи притисак на запослене да се константно развијају, док у Србији неке позиције заузимају људи који годинама ништа ново нису научили због чега се младима не пружа шанса за те позиције као овде. У Аустрији се бира квалитет и жеља за напредовањем и то је најбитније. Стопа корупције је овде далеко мања него у Србији, скоро да је и нема, евентуално на неком вишем нивоу друштва. За одговарајућу позицију се готово увек бира најбољи кандидат, а не неко ко се ослања на добра познанства. Такође, наша нација је чини се доста изгубила компас. Погрешни узори се форсирају у нашој земљи, долази до одлива паметних и образованих људи, велики број људи је демотивисан и деморалисан и тешко очекивати неки бржи напредак и свеобухватни опоравак друштва.
Потичете из Неготинске крајине, тачније из Јабуковца, на шта сте јако поносни. Спроводите честе хуманитарне акције за овај крај, да ли сматрате да је обавеза свих нас да не заборавимо одакле долазимо?
Велики део мог слободног времена посвећујем свом крају, од асфалтирања улица, обнове дечијих игралишта, спортских терена, школа, КУД-ова, оживљавања туристичких атракција као што су Рајачке пимнице, до обезбеђивања нових ватрогасних кола од града Беча, у плану су и кола хитне помоћи. Мислим да је битно да се свако сети свог краја и да ако може помогне да се побољша инфраструктура, да се побољшају услови за живот и пружи шанса да се живи од свог рада и остане тамо да живи. Такође, верујем да и већина нас има жељу да се пред крај живота врати тамо. На овај свет долазите празних руку, тако и одлазите, за вама остају само ваша дела. У ситуацији када могу да помогнем и дам, трудим се да помогнем, јер се живот креће као зачарани круг, једном руком дајете, другом примате.
Који је Ваш највећи животни успех?
Највећи ми је успех тај што сам успео да у ово време имам здраву, успешну, амбициозну породицу, радим посао и уживам у стварима које волим. И данас готово сваког јутра идем на посао пун ентузијазма и оптимизма, са жељом да и даље ширим своје знање, радим нешто креативно и корисно. Такође ми је драго што ми је овај посао донео пуно познанстава и могућности да се ангажујем и колико могу, допринесем квалитетнијем животу у крају одакле потичем. Вером у себе, упорношћу и радом можете да успете у неком свету који функционише на принципу велике конкуренције и испреплитања различитих интереса и драго ми је да сам доживео се може успети и у туђој земљи, ако сте довољно упорни, вредни и ако довољно верујете у себе.
Биографија Радивоја Петрикића
На Правном факултету Универзитета у Београду студирао је шест семестара, да би 1991. године наставио студије права у Бечу, које је успешно завршио у октобру 1993. године. Године 1998. завршио је докторске студије из области привредног права са одличном оценом на Универзитету у Бечу, а 2000. године успешно докторирао на Универзитету у Београду. У том периоду објавио је две књиге и написао неколико стручних чланака о аустријском и српском праву.
У протеклих 18 година био је ангажован као водећи адвокат у великим привредним трансакцијама и развојним пројектима у читавом региону централне и источне Европе. Поред адвокатског саветовања учествовао је и као саветник у припреми неколико законских текстова у Србији, а успешно је заступао Републику Србију у спору против „Alpine i Porr“ пред аустријским судовима поводом раскида Уговора о концесији за изградњу ауто-пута Хоргош-Пожега.
Господин Петрикић је председник Аустријско-српског привредног форума, који окупља преко 35 реномираних предузећа из Аустрије и Србије (између осталих и Henkel, Erste Bank, Raiffeisen Bank, PORR, Uniqa, Siemens, Strabag, Tigar Pirot, Energoprojekt)). Именовани је и амбасадор за интеграцију у оквиру пројекта „Xchange“, који чине познате и успешне личности јавног и привредног живота у Аустрији. Такође је и делегат и председник Економског савета Скупштине дијаспоре и Срба у региону.
Медијски сектор – ОССИ Беч,
Катарина Ковачевић