Владан Ђорђевић: Завештање српској медицини
Од српских студената у Бечу у другој половини 19. и прве две деценије 20. века многи су оставили дубок траг у књижевности, науци, политици и уметности. Један од њих је свакако и Владан Ђорђевић. Др Владан Ђорђевић (1844-1930) био је лекар, политичар и писац, рођен у Београду 03.12.1844. у породици српско-цинцарског порекла.
Школовање:
Након завршетка гимназије у Београду 1862. изабран је za питомцa Владе Краљевине Србије и послат је у Беч на студије медицине. По његовим речима, први стан му се налазио у данашњем 4. бечком округу, а прва предавања је слушао у Терезијануму. Његови професори су били најугледнија имена аустријске медицине тога доба, између осталих и: Јозеф Шкода(1805-1881), Теодор Билрот (1829-1894) и Јозеф Хиртл (1810-1894). Бивајући велики заљубљеник у позориште, за време студија редовно посећује данашњи Бургтеатар . Ђорђевић завршава исте 1869. године, када је промовисан за доктора медицине и хирургије. Такође у Бечу упознаје и своју будућу супругу Паулину Битнер, са којом се венчао 1871. у Београду.
Завештање српској медицини:
1870. постаје члан Бечког лекарског друштва (Gesellschaft der Ärzte in Wien). Неизбрисив траг у српској медицини оставља као оснивач Српског лекарског друштва (1872) и Српског друштва Црвеног крста (1876). Оснива и уређује часопис „Отаџбина“ (1875-1892), као и први стручни медицински часопис у Србији под називом „Српски архив за целокупно лекарство“ (1872), који још увек излази као званични лист Српског лекарског друштва.
Војна каријера:
Након Српско-турских ратова (1876-1878) у којима учествује као санитетски пуковник и начелник војног санитета и о којим оставља вредне белешке у својим успоменама, Ђорђевић започиње политичку каријеру. Најпре је био градоначелник Београда (1884-1888), у чијем периоду доста ради на уређењу најбитнијих комуналних питања. Потом постаје Министар образовања (1888-1889), дипломатски представник Краљевине Србије у Атини (1891-1893) и Цариграду (1894-1897), као и председник владе (1897-1900). 1888. године изабран је за дописног, а 1892. за редовног члана Српске краљевске академије (данашњи САНУ). Ђорђевић је важио за блиског сарадника Краља Милана Обреновића, чији је лични лекар био још пре уласка у политику.
Повратак у Беч:
Након сукоба са Краљем Александром Обреновићем 1900. године, Ђорђевић се сели у Беч, где пише своје успомене и објављује политичке и историјске чланке у многобројним новинама (Neue Freie Presse, Wiener Tagblatt, Wiener Abendblatt…). Ту остаје пет година, а потом се враћа у Београд. Живећи повучено у тешким материјалним приликама и болести, готово заборављен од јавности, поново се сели у Беч 1920. године, где живи у 4. бечком округу у изнајмљеном стану у Rienößlgasse 24 све до 1924 године. У том периоду, иако болестан, Ђорђевић прикупља грађу за своје књиге у бечким архивима. Услед погоршања здравственог стања, од 1924. живи у неколико санаторијума, а у једном од њих, у Бадену, и умире 31.08.1930. По сопственој жељи сахрањен је на београдском Новом гробљу, за чије је оснивање још као градоначелник поклонио земљиште које су Београђани деценијама по њему називали Владановац.
