Nekoliko desetina ljudi najrazličitijih rasa, vera, godina, skromno obučenih ili u firmiranoj odeći, domunđavaju se na raznim jezicima sveta. U celoj toj različitosti, nešto ih ipak spaja – svi traže u jednoj tuđoj zemlji bolju budućnost.

Jutros sam podigla svoju novu vizu. Godinu dana života u ovom gradu proletelo je kao, na primer, period između dve sezone nekog srpskog rijalitija. Tako je to kad promeniš okruženje: svakog dana doživljavaš nešto novo, upoznaješ nove ljude, gradiš nove odnose, a stari se, neminovno ‒ pogotovo oni koji nisu puno vredeli – ruše… I, dok trepneš, dođe vreme da se ide u Magistrat. E, sad, ne znam kom srpskom studentskom srcu je ta obaveza draga, ali mene je danas dovela do ivice suza i do iskrenog smeha, pa i inspirisala da napišem ovaj tekst.

Čekam ja tako da me prozovu. Znate, u magistratu u 16. je procedura malo specifična, obično teta ili čika kažu vaše ime preko „razglasa”, što je već samo po sebi šou, ako se uzme u obzir da 4-5 Austrijanaca, koji inače po prirodi „mumlaju”, treba da izgovore par desetina imena i prezimena ljudi iz svih krajeva sveta, kratkih, dugačkih, na –ad, na –ić…

A svi ti ljudi…

Srpkinja do mene gunđa jer je službenica mutava. Aha, znači nisam jedina! Okreće mi se odjednom, sasvim spontano (zna žena da sam „njena”), i kaže: „’El ih ti razumIš šta govore?” Možda i bih kad mali Rus ne bi trčao kroz hodnik neprestano vičući i udarajući svojom plastičnom stoličicom o pod. A hoklica je samo deo full opreme koju je njegova majka ponela: tu su još i jedna dečja kolica, beba u njima, ona specijalna torba za bebeće stvari, par kesa… Elem, ona više ne pokušava da smiri dečaka, jer malopređašnje ozbiljne pretnje nisu urodile plodom. Da smo sad, recimo, kod njih ili kod nas, već bi ga dva puta šljepnula i to bi itekako imalo efekta, ali, nažalost (ili na sreću), sada smo svi u jednoj normalnoj državi, gde ona o Raju i batini ne važi. I tako Rušče nastavlja svoj performans. Tačno na sredini hodnika mimoilazi se sa malom crnom devojčicom. Njihove dve glavice, crna i bela, sve više se približavaju jedna drugoj. Dva para okica – jedne plave kao Bajkalsko jezero, druge kao tamna noć – gledaju se sa neviđenim interesovanjem. Za razliku od njega, ona je jako uglađena i fina. Dok se nisu susreli, samo je prilazila ljudima i govorila im nešto na nekom, verovatno izmišljenom jeziku, izazivajući iskrene osmehe, a majka, krupna crnkinja sa kikicama i isto onako vragolastih očiju, samo je pažljivo posmatrala. U ćošku do vrata četvoročlana porodica čeka svoj red. Deluju mi nekako zabrinuto, kao da im budućnost stvarno zavisi od te jedne odluke Magistrata. Došli su u pratnji advokatice, jedne elegantno obučene, uštogljene žene, pogleda hladnog da ti se krv zaledi (čak ni malenoj crnkinji, kojoj ne znam ko može da odoli, nije uzvratila osmeh!). Samo posmatra sve oko sebe i verujem da misli: „Eh, kako ću samo da vas oderem za ovo zastupanje…”. Možda, a možda sam ja samo zaslepljena predrasudama o advokatima.

Dva deteta su ipak produžila, svako svojim putem, iako sam se baš nadala da će tu doći do neke dublje interakcije. Mislim da su za to, ipak, bili previše stidljivi, ali sam u njihovim očima videla duboko divljenje, što je samo znak da se ljudi ne rađaju sa predrasudama, već se one uče. Skrenem pogled ka zidu, a tamo plakat koji baš slikovito potkrepljuje moja razmišljanja. Kampanja protiv predrasuda: slike ljudi različitih vera, nacionalnosti, kosookih, crnokosih, žutih, belih, baš kao što su i ovi koje danas gledam… Svi drže natpise sa jednostavnim, ali snažnim porukama: „Ja sam Srpkinja, ali ne jedem svinjsko meso”, „Ja sam Avganistanac, ali nisam terorista”, „Ja sam Kineskinja, ali ne jedem pse”, „Ja sam stranac, ali nisam kriminalac”… Gledam tako njihova vedra lica, pa se setim Stivena sa kursa nemačkog, jednog divnog, povučenog Kineza koji nam se predstavio svojim „engleskim imenom” smatrajući da pravo, kinesko, nikada nećemo uspeti da izgovorimo. Mali, težak, ali čvrst korak ka integraciji: ne držati se slepo svega svog, tradicionalnog, nacionalnog, pa i ličnog, onog trenutka kada postaješ deo multikulturalnog sveta. To nikako ne znači da se Stiven odrekao svog identiteta, kao što nismo ni mi, OSSIjevci, kada smo, recimo, odlučili da pišemo tekstove na latinici, tako da svi ex-Jugosloveni mogu da ih pročitaju bez napora. To samo pokazuje spremnost da se bude evropejac, kosmopolit koji otvoreno komunicira sa drugim i drugačijim od sebe. Elem, Stiven ne jede nikakvo meso, a kamoli pseće. Onda mi na um pade miroljubivi, simpatični Avganistanac sa Orienta koji se grozi svake vrste nasilja i svim silama bori da svoj narod predstavi u pozitivnom svetlu. Iako više nismo u kontaktu, taj momak je na mene ostavio snažan utisak.

Moja razmišljanja prekida službenica, onako nevešto promumlavši: „Frau Stani….sav…lIjevic”. Pa bilo je krajnje vreme! Ulazim, završavam za dva minuta, izlazim. Još jedna predrasuda srušena: službenici u Magistratu u 16. nisu neefikasni. Posle svega odlazim da se častim jednim kebapom. Pilećim, jer ne jedem svinjsko meso. A, na poster bih dodala samo još ovo: „Svi smo mi LJUDI”.

Foto: www.news-insider.de

Sektor za medije ‒ OSSI Beč,

Katarina Stanisavljević

Napomena:
Svaki tekst u sekciji „Život u Beču” je isključivo stav autora i ne odražava zvanične stavove OSSI Beča. Autor teksta je u potpunosti odgovoran za svoj tekst i može puniti kolumnu sadržajem koji želi, bilo da se radi o tekstu, foto ili video materijalu.