,,На рубу памети” - Мирослав Крлежа

Знам да када се прича о Мирославу Крлежи, постоје различита мишљења. Чини ми се некако да је већина познаваоца и љубитеља књижевности у амбивалентној вези са Крлежиним романима, али и његовом личношћу. Доста људи такође или воли Крлежу, или га апсолутно одбацује. Сматрам лично, да је то генерално проблем овог свијета. Крлежа може да буде добар писац, умјетник и интелектуалац иако се не слажете са свим његовим мишљењима и идејама. Чињеница да је добар писац мора да се посматра одвојено од његове личности, а идеје које се прожимају кроз његове књиге, требате да разумијете, посматрате са дистанце и о њима размислите.

Роман На рубу памети  први пут објављен је 1938. године у Загребу. Друго издање излази 1954. године. Овај роман је једини Крлежин роман писан у првом лицу једнине. Право да вам кажем, ово је једно од бољих дијела књижевности које сам прочитала. Књига ме подсјећа ме на Музиловог Човјека без особина, посебно зато што прати причу о једном човјеку који брани своје тј. једно схватање свијета. Наиме, радња прати Доктора, човјека који својој околини почиње сипати истину у лице. Са Крлежиним доктором се сви можемо идентификовати. Заправо, могу се идентификовати они који имају изграђену критичку мисао. Радња почиње тако што се Доктор једне вечери налази на вечери код свог послодавца Домаћинског, који се том приликом хвали како је 1918. године убио четири сељака која су му дошла красти вино. Доктор ово хвалисање назива болесним, а ту долази до сукоба, чак и физичког у којем се Домаћински спремио да стреља Доктора. Тако долази до посљедица овог догађаја, суђења, и друштвеног одбацивања Доктора, који убрзо постаје мета за различите гласине и трачеве. У току књиге, писац нас упознаје са различитим ликовима, који су често носиоци одређених идеологија.

Како се наводи у поговору који је написао Павао Павличић, роман се може читати и као алегорија Крлежиних тадашњих политичких ставова. Може се такође и читати као пишчев раскид са Комунистичком партијом, али сматрам да то ипак није био Крлежин циљ. Његове идеје у овој књизи прожимају се далеко више од усмјерења ка једној организованој друштвој снази или партији. Он се обрачунава са политиком и њеним различитим владајућим оријентацијама. Оно што ми се посебно допало јесте Крлежино одбијање да се тумачење свијета своди на одређену схему или идеологију. Он сматра да је живот много комплекснији од тога, и да је препун љепоте проткане смислом. Никако се, како Крлежа сматра, овај свијет не смије поједностављивати, сводити на једну димензију или кратити по мјери властите користи. У парадоксу свијета, лежи љепота, али тај парадокс допушта и глупост.

Човјеков однос према свијету морао би бити заснован на дивљењу и поштовању, али већина људи за такав став једноставно није способна: немоћан да прихвати чињеницу властите смртности, човјек у страху од ње насрће на друге људе и на природу, и тако трајно унесрећује себе и друге. У томе се састоји људска глупост.

Човјек, као појединац, стално мора да се уклапа у заједницу и ту се своди на два питања, а то су: питање укуса и питање избора. Може да се придружи групи која нема никакву критичку мисао, нити си поставља важна питања и самим тим човјек може да живи угодно, али са оним осјећајем да је напустио све најбоље у себи. Са друге стране, човјек може себе да прогласи одговорним за друштво, и да стално поставља питања, колико год она неугодна била. У овом случају, наводи Павличић, човјек ће бити осуђен на пораз и осаму.

Било како било, човјеково бивање је много комплексније но што се чини, а живот и вријеме теку јако брзо, и енергију, љубав и вријеме, треба давати онима које волимо или чије мишљење уважавамо. Слажем се са Крлежом када се ради о поједностављивању свијета око себе. Свијет јесте комплексан, и као таквог га морамо прихватити. То опет не значи да не требамо да трагамо за одговорима. Напротив, то треба да нас мотивише да покушамо да разумијемо све око себе, не доносимо глупе закључке олако, и не сврставамо људе у групе. Исто тако, требамо да се помиримо са чињеницом да никада у потпуности нећемо моћи схватити свијет око себе. И знате шта? То је сасвим океј.

Прекратак је живот појединца, да би могао створити било какав суд на темељу свог властитог, личног ,,животног искуства”, а како се од оних, који су скупљаљући то искуство умрли прије нас, не може ништа научити, о томе нам говори најувјерљивије живот сам! Живот је краткоталасно прострујавање честица и управо у томе и јесте животна тајна, што је тако краткотрајан и краткоталасан. И то је једна сувремена истина, овјеровљена науком. Да живот појединца траје само једно кољено дуже, човјечанства не би било, јер би већ давно било свршило самоубојством.

За ОССИ – Беч пише Књигоцрвић!

„Књигоцрвић је настао из чисте љубави према књигама, жељи за упознавањем тог свијета и идеји дијељења знања. Ово ће бити страница, на којој ћеш моћи да пронађеш неке приједлоге књига, али прочиташ и различите занимљиве садржаје о свијету књижевности, умјетности и свим осталим занимљивим друштвеним наукама.”