Књигоцрвић

Многи писци покушавају да дочарају мисли и осјећања које примјете око себе. Многи покушавају да дочарају процесе мисли и осјећања које и сами доживе. У данашњем свијету, чини ми се да чак и писци остају често без ријечи. Или можда је само то, да се живот убрзао, и да све мање писаца успијева да дочара и читаоцу представи све процесе који се у човјеку дешавају док живи тај брзи живот. Чини ми се све више, како откривам свијет књижевности, да су многи писци били добри писци, али да су само неки од њих били величанствени писци.

Милош Црњански

Милош Црњански припада овој другој групи. Групи оних који су тачно са одређеном скупином ријечи успјели да дочарају људско биће, емоције, живот, и опишу човјека у цијелом његовом свјетлу које обасијава његову таму. Не знам да ли то има смисла? Да ли је преувеличано? Али ако узмете ову књигу, о којој ћу вам данас нешто више рећи, и ако је до краја прочитате, не оставите на пола, вјерујем да ћете схватити о чему вам пишем.

Роман о Лондону

Роман о Лондону је роман о емиграцији. Роман о животу негдје далеко, тамо у туђини. Описује покушаје прављења свога гнијезда, своје јазбине, којој ћеш се радо вратити након напорног дана на послу, опет зарађујући за хљеб, тамо негдје у туђини. Описује човјека, који је вјечито растрган између два свијета, зачаурен у својој амбивалентности и због ње немогућности сагледавања живота онако како му се пружа свакодневно. У тој својој зачаурености Николај Рјепин, јунак овог романа, гради зид око себе, око живота, око своје љубави, своје Нађе. Писац нас враћа у вријеме након Октобарске револуције приказујући живот некадашњег бившег принца, који је морао да избјегне из своје вољене Русије и свој живот настави градити негдје друго. Сада је наш јунак осуђен да ради свакве послове, да преживљава и гледа како да финансијски склопи крај са крајем. Срце чезне за Русијом, у којој је остало све што је Рјепин волио. За разлику од њега, његова Нађа се бори, преживљава, чупа свакодневно. И баш у овој разлици портрета ове двије особе, Црњански нам савршено показује разноликост људских душа и њихову (не)спремност сусретања са свакодневницом.

Носталгија

Ако бих писала о томе која је главна емоција или ријеч која описује овај роман, рекла бих да је то носталгија. Она сама по себи је нешто што већина нас који смо отишли од куће носимо, а уколико се не контролише, она може да нас баци у мрак из каквог се више не можемо ишчупати. Никада, туђа ријеч дарлинг, како Рјепин назива своју Нађу, неће звучати срдачно и топло на туђем језику. Рјепин се труди, заиста се труди да се уклопи у туђи свијет, али не може, не умије. Никада, њикагда зиме Лондона, неће бити као зиме у Москви. Треба се научити подносити ту непрестану кишу која не личи на ону из Дикенсових романа, како нам и сам писац каже. Јунак би волио да је све као Русији, а ништа није као у Русији. Не може да буде и никада неће бити.

Тај константи судар источњачке, славенске душе са западњачким свијетом и обострана немогућност разумијевања, су мене лично, кроз цијели роман бацали у размишљање о таквом животу, негдје ван свога гнијезда, далеко од оног што нам је у срцима урођено као познато.

Да ли је то осјећање немогућности уклапања и прихватања туђег, оно са чим се и Црњански сусрео у свом животу? Или да ли је то свеопште осјећање писаца које је Црњански читао и цјенио у свом животу? Остаће тајна. И немојте ме погрешно схватити, није роман толико тужан, колико се можда мој опис њега чини. Има он мрвица среће, али много више онога што из њега можемо да научимо. 

,,Сви се писци романа слажу, углавном, кад је реч о свету у ком живимо. То је, кажу, нека врста велике, чудновате позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу. А затим силази са сцене, да се на њој више не појави. Никада – њикагда. Нити зна зашто је у том театру играо, нити зашто је баш ту улогу имао, нити ко му је баш ту улогу доделио, а ни гледаоци не знају, после, куда је из тог театра отишао. Писци кажу и то, да смо, само при том силаску са позорнице, сви, једнаки. И краљеви, и просјаци.“

И за крај, сви ми који живимо у туђини смо помало Рјепин, чини ми се.

За ОССИ – Беч пише Књигорцвић!

„Књигоцрвић је настао из чисте љубави према књигама, жељи за упознавањем тог свијета и идеји дијељења знања. Ово ће бити страница, на којој ћеш моћи да пронађеш неке приједлоге књига, али прочиташ и различите занимљиве садржаје о свијету књижевности, умјетности и свим осталим занимљивим друштвеним наукама.”