Милица Вучковић – Смртни исход атлетских повреда
Тема насиља у везама се увелико прожима у нашем друштву. Оно што мени, заправо, смета када се о овој теми разговара, јесте то, да се ријетко када запитамо како и зашто долази до насиља. Како и зашто долази до тога да си једна страна допусти да на њој буде вршено насиље, а са друге стране како и зашто си друга страна даје за право да над некоме врши насиље?
Милица Вучковић на ова питања добро одговара у свом роману Смртни исход атлетских повреда. Рећи ћу само добро, јер сматрам да може и мора боље. Поред тога што описује везу Еве и Виктора, која је веома токсична, Вучковић покушава да нам представи и ширу друштвену слику, о томе како заправо долази до тога да се људи упуштају у такве везе. Зашто остајемо са партнерима са којима нисмо срећни? И када говорим о срећи, не, не говорим о клишеу појма среће који се стално жваче кроз цитате различитих писаца и појављује на друштвеним мрежама. Успјела је једним дијелом, мени опет некако плаховитим. Ова књига је можда фин увод у велику проблематику теме насиља, никако не би требала да служи као књига која ће вам дати утисак када је прочитате, да савршено разумијете како и због чега долази до насиља у друшву, фокусирајући се на насиље у везама. Моје мишљење о овој књизи је помало амбивалентно. Сматрам да се увијек треба кренути са добрим вијестима, па бих тако рекла да ми се код Вучковић допало то што главни лик нема потребу за претјераним објашњавањем стања у којем се пронашла. Допала ми се, као што сам већ и навела, сама тематика дјела. Такође, чинило ми се у књизи да Вучковић нема ту тенденцију да главна јунакиња мора да има хепи енд. Прије но што се позабавим другом страном свог амбивалентног става, вољела бих да представим кратко два главна лика.
Погледајмо прво Евину страну. Одрасла је као старија сестра, која никада неће бити довољно добра као своја млађа сестра. Цијели живот су јој говорили да ћути и трпи, па је то мустра којом се Ева и води у животу тражећи изговоре за лоше понашање људи око себе, а често и своје. Тај принцип ,,ћути и трпи“ је у нашем народу веома присутан. Када ћутиш и трпиш ти си одгојена и лијепо васпитана, и Боже, како си само мила и фина. Е, па по том принципу функионише и главни лик књиге Ева. Она је цијели живот остала у неком ћорсокаку, без мрве самопоуздања, па је тако свака лијепа ријеч за њу јако битна. Самим тим, довољно јој је упутити неколико финих ријечи, и Ева већ пада са ногу. Те слатке и фине ријечи сваки пут засјене сва лоша понашања, која она непрестано одбија да види. Тако почиње да им тражи оправдање, а у неком моменту постане и глуха, престане да осјећа сву бол коју јој задају.
Са друге стране, имамо Виктора који је оличење друштвених прилика. Он је борац за радничку класу, велики критичар капитализма који поштује, прије свега, људска права. Он сматра, да жена треба да има своју слободу и у својим веома учесталим и јаким говорима, он се залаже за женска права, али такође воли да назове жене курвама, глупачама, као и да им набије на нос да су се удебљале. Он им својим ,,интелектом“ стално набија комплекс ниже вриједности. При томе свему сматра како му друштво није дало довољно, и како људи као он заувијек остају несхваћени. Такви стално траже жртве из којих ће испијати живот, а све то увијек упаковати тако да изгледа као да су они жртве, док су заправо они ти који злостављају. Занимљиво је то, да таквих људи, небитно да ли мушкараца или жена, око нас има много. Виктор намеће свој ауторитет, заробљава Еву која није у стању да се отргне из токсичне везе.
Мислим да сте до сада добили увид о томе шта можете пронаћи у овој књизи. Сада долази она друга страна мог амбивалентног става. Поред веома битне теме коју је Вучковић одабрала, сматрам да је књига веома ,,наивно“ написана. Колико год да је покушала представити цијелу слику која долази са темом насија, сматрам да је ова књига један класични примјер књижевности 21. вијека, која некако плаховито осијава карактеризацију ликова. Као што сам у уводу навела, она је и сама некако увод у ову тему. Чини ми се као да је Вучковић написала колумну за фејсбук и у њој кроз пар страница представила ликове и њихове животе. Разумијем да је кратка форма писања оно што данас покреће публику и разумијем исто то да је Вучковић на почетку своје књижевне каријере, али сматрам да има капацитет да се макне од плитког и једноставног и да се позабави дубље, не само својим ликовима, него умјетношћу писања. Остала ми је недоречена и некако предвидљива са мустрама насиља у вези између Виктора и Еве.
За крај, заслужује ли пажњу? Апсолутно, али већински због теме са којом се бави, не због начина на који се са њом бави. Књигу можете пронаћи у књижарама Booka.
За ОССИ – Беч пише Књигоцрвић!
Књигоцрвић је настао из чисте љубави према књигама, жељи за упознавањем тог свијета и идеји дијељења знања. Ово ће бити страница, на којој ћеш моћи да пронађеш неке приједлоге књига, али прочиташ и различите занимљиве садржаје о свијету књижевности, умјетности и свим осталим занимљивим друштвеним наукама.