Српском језику
Кратка прича: Вечна ватра
„И Ви сте вероватно, генерале Лер, само поступали по наређењу, били сте, као и сви претходно саслушани, само шраф у савршеној машинерији… Није ни у Вама било зле намере, само ето низ наређења у ланцу команде“… Ваздух у судници трептао је од беса судије… од блицева новинара, од паничне борбе дактилографа да тај део историје преточе у речи, да сваки тренутак буде заведен у протокол. Куљао је судија Миленковић по ко зна који пут од беса, тек је војнички мундир заменио за предратно одело судије. Памти Народну Библиотеку у пламену, сећа се студентских дана и књига прочитаних на Косанчићевом венцу и своје студентске кафане… колико је пута библиотекарку, тета Љубицу, шармирао да ипак не наплати казну за касно враћену књигу. Сваки пут би га прекорно пустила, знала је да их пази као најближе пријатеље и да сваки тренутак од сна краде да под свећом упије још коју мисао великана писане речи из пепела подигнуте Европе…
Борио се са собом, знајући да пред суд историје води команданта 4. ваздухопловне флоте Трећег Рајха, бомбардера Београда, његове младости и културног блага свог народа, по злу чувеног Александра Лера. Пролази му све пред очима, другарице секретарице трче по секретаријату и славодобитно вичу: „Ухваћен је Лер, судиће му наши судови!“ Пролази му пред очима спаљени Београд и она језива војна дојава са фронта, спаљен је Београд… нема више Народне библиотеке, нема више Народног музеја, браћо… рат је готов… одзвања му у глави позив из Комитета: „Судићеш Леру, спреми се“ и залупљена слушалица… сећа се истргнутог листа… Доситеј „Живот и прикљученија“, кад је једини пут оштетио књигу… остала му је у мундиру тог јутра кад је кренуо рат… морао је пред акцију да остави пар мисли у успомену најближима.
Вриснуо би: „Коме да је вратим сад, животињо фашистичка?!“- трептао је и референт Душан поред судије, док је сатима доносио кафу за кафом током мукотрпног суђења: „Да, да знате судијо, сви су исти, ови фашисти, још пре рата су палили књиге, на гомили“, склањао га је судија да допрема кафе, ноћима нико не спава и осећања су пламтела сваком присутном… па до јуче су се гледали преко нишана.
Ћутао је Лер, садистичким ћутањем и невештим оку, одавао је утисак војничког достојанства, оног које би варљиво рекло да су његове војничке чизме угланцане манијачком посвећеношћу до сијања биле израз господства, а као оног дана кад их је свечано обуо и кренуо на аеродром ка Грацу. Кад је небо нестало под морем „штука“, кад су кренули да сруше Београд и Краљевину тих… дивљака који… које зна из прошлог рата… Испод његове ледене фасаде, поигравао се славодобитни осећај. Сећа се резонанце кристалних чаша коњака и телефонских позива и телеграма…“ Генерале, Ви сте орао неба нашег Рајха!“
Уздахну и Лер…као Миленковић, ни због кајања, ни због муке, кад се сети својих сјајних чизама у блату и хапшења, подсмевања интенданата, како су га предали Британци тим варварима опет… и у овом рату… уздише дубоко, јер верује да је обавио мисију пред историјом… верује да је његов ударац смртоносан, да његови џелати ни не знају да су заправо поражени, а он победник.
Уздах му је залет за оно што ће изговорити, а са њим је све поново полетело као оног шестог априла… и фотографи-дописници и он- Лер, и сагоревање цигаре Миленковића, и бесно гледалиште… и пригушена псовка Душанова, а тек дактилографи… они су постали као оркестар.
„Господине судија“, прекиде жамор генерал Вермахта, „ничим се нећу правдати за оно што су починиле моје трупе. Бомбардовао сам Вашу земљу, град и библиотеку по наређењу, али и у дубоком уверењу, знајући да је у њој саткано свe језичко благо једног народа, његова прошлост и будућност. И успео сам у томе, згариште Ваше библиотеке још дуго ће развејавати ветрови… али без тих дела и сведочанстава о Вашем постојању за Вас ниједан ветар неће бити добар.“
Преводилац Станојчић, у оделу натопљенoм хладним знојем, једва сриче у себи реч по реч, сваку мисао с муком обрађује, преводи… и он је у тој библиотеци учио немачки, како се само мучио са члановима и бројевима, да би читао Гетеа, оног генија што се дивио српској усменој традицији, што је сматрао Вукову азбуку савршенством, а српско усмено предање европском ризницом и откуд сад ово?! Откуд овај злотвор из земље Шилера, Гетеа… Преводилац је… није он као Миленковић, прекаљен ратним искуством самосавладавања, пролазе му мисли Лера кроз главу и шта је све тамо спаљено… од „Антологије“ Богдана Поповића и његове лирике које је рецитовао бруцошкињама кад се удварао.
„Бруце“ – учили су га професори прве године – то је швапска реч из Прека; у Земуну тако говоре за бубуљице. Није га занимало то, колико саме бруцошкиње, али је памтио речи уводног предавања:
”Познај свој језик и познаћеш свој народ, његове промене, развој, патње и радости, његово предање, борбе, победе и поразе”.
Однесе га мисао, „нем“- онај кога не разумемо, од тога постаде Немац неким старим Словенима, кад се сретоше на Одри, а сада је он, врсни познавалац немачког занемео. Не разуме овог Немца, не разуме како га је живот бацио у ову судницу и како уопште превести оволику мржњу у речи… Прену га жамор, гардисти чувари, који леђима задржавају бесну публику савијајући се надљудском снагом, полако су посустајали… ,,Мир, мир, другарице и другови!” – знао је и Миленковић да не може да прави прекид суђења у овом тренутку… да ови разлози морају ући у записе историје. Светина је већ добацивала по коју реч превода: „То је рекао, ја ти швапски знам из заробљеништва“. Свако око себе погледом тражи шта ли рече злотвор.
„Другови, да чујемо, нек заврши гад!“-дрекну судија.
Настави преводилац, сад већ смиренијим тоном, слегну се жамор… па изговори на српском:
„….Ничим се нећу правдати… ниједан ветар за вас неће бити добар“.
„И како велиш Милија…нијеси бољу шљиву кусао“? – „Нијесам Вуче, сву си земљу од Пчиње до Семберије прошао, али с бољом овдје нијеси коначио“- отпи стари гуслар још један гутљај задовољно па узврати путнику намернику : „Ти хром, а свугђе стигнеш и свугђе биљежиш, па ме питање мори- обузме ли те од тија ракија немир какав, те ова стара погибељства наша у писанија сабираш- каниш ли ти то сам гуслати, па ме ускратити друштва?“
– „Не каним Милија, но те појим, јер од тебе бољег гуслара нема, јер су у теби, тек кад попијеш, векови знања и предања, више но што је у царствујушчој Вијени књига, од Скадра на Бојани, па све до…” све до Чегра! “, повика гуслар задовољно…
„Е они ти тамо, мој Милија“- застаде Вук значајно, наглашавајући историјски значај старцу…“ под пресом слова лију, да и свако дијете може по ваз дан читат о Јанковић Стојану, о Југ Богдану… Ти ми без пића нијеси поуздан, па те појим сваки пут бољим пићем да из тебе будим наше дивове, да то к Вијени носим, к Доситеју па да нам вечно на општу ползу твоје ријечи и предање буду, да и дјеца на многаја љета исту пјесму запјевају, да чује сва Јевропа“!
-„ Аман дијете, Бог с тобом (прим. аут човек источно-херцеговачки архаизам), волшебно ми је то твоје сабирање… више си народа пропитао но све турске уходе и чауши…“
-„Зато те и појим, Милија, да не се не мориш ти око тог, но да радиш за шта си кадар и да не питаш много, сјећаш ли се како бејаше Бој на Мишару оно, разгали ме, само ти је тако знадеш“.
– Значајно пуче чокањ, кану ракија на астал, а стара кућа одјекну…
“Полећела два врана гаврана, са Мишара поља широкога…“
-„Тако је Хомере мој брдски!“- ускликну Вук журно бележећи.
….- „Растерећуј непотребно, ко заостане – зна се шта га чека“- виче капетан Мијовић на капларе, док надзире непрегледне колоне преко Проклетија, ледених обрва и модрих прстију, гледа ђаке са завежљајем на раменима…“ сурвасмо топове и артиљерију на Везировом мосту подно Призрена, шта ти вукљаш капларе“?
„То су белешке и књиге господине капетане, и то је једна линија фронта знате… ,,стаде да се брани млади Милан. „Линија фронта, ове артије?!“, урлао је капетан Мијовић, прекаљени вук Балканских ратова: „Другови ти гину уз пут, а ти артије вукљаш… Да не прелазимо ову страдију Проклетија, право би ти мени на Војни суд, зар претпостављеном да противречиш“, настави чврсто напред Мијовић, а Милан тугаљиво погну главу, више да подиђе претпостављеном, но због грешке, зна он да на свом личном фронту побеђује сваким кораком… није јео од Призрена… кад су му монаси Богородице Љевишке с благословом откривали хрисовуљу за хрисовуљом. „Брате Милане, и Турке је ово преживело, ти си дете књиге, чуваћеш их више од живота, с тобом је благослов векова“.
„То су списи краља Милутина, летописи из Средњег века… о Србима и Ромејима, не сме то пред Бугарима да остане“. Шта зна Мијовић о Ромејима, тог је Милутина и Данте опевао, ставио га због богатства у своје кругове пакла… смешка се Милан и мисли: „Шта знате Данте шта су кругови пакла, ал би се посвађали Данте и Мијовић… да прође Данте ове гудуре… не би ни до Војног суда стигао”, смешкао се момчић да заборави промрзле ноге, да не мисли ко ли је све остао у сметовима.
И краљ је, иде реч кроз колону, круну под Љевишком закопао, да је непријатељ не нађе, да тле Србије не напусти, еј круну закопа – па и да је нађу вратићемо мисли се, али списе старина… сва зла издржаше, морамо сачувати!“ Не падају му тешко осуде Мијовића, мора и таквих да буде да се ово прође и проћи ћемо, проћи ћемо… тешио се-причао је њему прота Јеврем да су у Великом бечком рату наши стари дела Константина Филозофа, хрисовуље дечанске у збегу носили, молитве, византијска појања, пред коњицом турском и спахијама куд год и где год, кора хлеба и наша реч… да се никад не изгубимо.
Пробушених ђачких ципела, спреманих за градски корзо, тумарао је по уским кланцима без приговора, зна дечак да је ово наш Маратон, да је његова реч трка од века до века с временом, повезница столећа, повик себара капларима, од турских кметова вапај слободним сељацима, господарима својих њива.
Напред у уским кланцима код Љуме… неко носи мошти Стефана Дечанског, свако чува неки комад историје, ближи се крај пута, суморну муку ремети по који арнаутски пуцањ.
„Не се дај Милан “- викала је на невештом српском језику шкотска болничарка у Валони, уснулој момчини на пољском лежају. Лете мисли Милану „болница“… како сликовита реч, наша реч… шта би да је „l’ hôpital“ и као натпис на плафону француске пољске болнице ка ком скреће поглед, док чека ампутацију ноге, хиљаде духовних предака није се дало, помисли:
„Нећу ни ја“.
Сети се оне библијске „На почетку беше реч“ и сети се благих монаха, свог проте, сеоске учитељице која га је учила писању, прођоше му пред очима реке лучононошних предака, сви су они сад са њим.
„Не дам се“- стегну јој руку, поносни крик се промоли собом, поносан на свој донешен завежљај, на монахе, на проту, хрисовољу, на шеталиште, на ципеле које више неће обути.
– „Изгорео је тад и завежљај Миланов и тај Вуков спис“ – настави професор мирним гласом својој студенткињи много година касније.
– „Професоре, застанимо на тренутак, ево стигли смо до кафића, али пуно је овде… око ових места на Косанчићевом венцу, око њих је, знате, невиђени хајп….. долазе инфлуенсери, сликају се, фулирано је увек“. Студенткиња Филолошког факултета на консултацијама, Марина, прекиде ову причу, бринући да нађе добро место.
– „Знам за ово место“- одговори професор, пре него је што је било „нахајповано“ за њим је владала помама, нећеш веровати, али овде су седели и Станојчић и Миленковић“.
– Чита јој мисли док траже конобара, не дозволивши да му пресече причу: „Ти мислиш десило се у неком паралелном универзуму, неким другим људима… мислиш да су ово неки романски ликови које питам на испиту, а не видиш нит која те повезује са актерима, да си и ти актер ове приче“- рече јој професор.
Поподневна врева није прекинула ток приче, па настави као да су у кабинету: „Тамо доле поред реке, Вук је онако хром митио скелеџију да натоваре још списа… да носе у „Прек“… тако су звали Србе преко реке… тамо доле на обали, био је насип, на ком је Милан слагао џакове у одбрани Београда, пре него што ће кренути пут Албаније… овде поред прошао је отворени мерцедес у њему задовољан Лер гледао згариште Библиотеке и салутирао… Овде међу овим локалима седели су обојица, и студент Правног факултета и германиста Станојчић, овде би прошла Љубица библиотекарка да их опомене: „Миленковићу, „Дундо Мароје“ ми је код тебе, убићу те“. Насмеја се Марина све живљим ликовима пред собом „Намигнуо би јој тада Миленковић“- настави професор, па добаци на дубровачком наречју: „Шјор Миленковић, враћа либре, нона“. И Љубичин смех је нестао у пламену Библиотеке… Његов смех је нестао давно пре суђења… кад је кренуо у борбу, кад је први пут кренуо на Лера.
,,Удавио сам Вас колегинице, извините, Вама је био потребан само потпис са вежбе… за испит“.
– „Нисте, нисте, шта је било са Миленковићем, наставите?“- упита Марина, све више увиђајући да ово није неки имагинаран сценарио, да је то прича уткана у ту калдрму на којој седе и прича једног народа и једног језика.
„Ратне страхоте су му запечатиле младост“- настави њен саговорник, „ до последњег дана је читао… његов стан био је мала библиотека, извор свакоме, ко је био жедан знања. Студенти, комшије, чистачице, а и за поштара је знао да одвоји по неко пригодно дело. Ту где студираш, па поред Филозофског“, где стоје продавци… е ту би прошао и под старе дане и купио по коју књигу, говорио је: „ови шибицари продавци, више књижевности у себи имају од пола професора“, смејао се њен саговорник, а знао је целу причу Миленковићеву и шта је све пре мора да прескочи. Знао је да после тога више није судио, да је напустио службу по пресуди Леру и посветио се језику, постао је антикварни књижар… да је речи пазио као децу, као биљке, и речима људе пазио, да је знао… после разговора с препродавцима књига испред њиховог Филолошког, у оним најлонским кесама, као за бурек, да носи дела Чајкановића, Давича, Јаше Продановића… разменио би увек коју мисао с продавцима… а знао је бити, може се рећи и тежак тип. Волео више књиге него људе:
„Али да га није било- ја данас не бих био професор“ насмеја се сетно… и ти сад ово не би слушала. Кад год бих прошао поред његове терасе, довикнуо би ми ону Доситејеву ,,Књиге браћо, а не звона и прапорци” и рече, „Видим ти у очима, ја развукох као Милија, а ти још не видиш себе у овоме“- „Па ни ти ниси ван историјског точка, све то су путеви једног народа, мале приче сваког од нас кроз целу историју, и малих и великих и Вука и Милије и Миленковића и Љубице библиотекарке и Доситеја и његовог штампара, приче просветитеља наших, ресавских преписивача, па до вас, до данашњег инфлуенсера, свако је сложио реч по реч, камен по камен, мозаик бића једног народа. Свако је ту пресудио Леру.
Можда ви „инфлуенсери“ схватите да можете бити… шта ја знам… дигитални приповедачи- „И Доситеј је оном скелом донео парадајз у Србији, ево још му име наше не нађосмо, има времена“- насмејаше се од срца, дубоко размишљајући о себи, о значају малог човека, о заплетима историје, о тихим јунацима.
„Значи ту је шетао Миленковић“, настави девојка… ,,код нас у крају, па то су трасе његове младости, стари људи се враћају тако младости“ запази студенткиња тек да оживи разговор.
– „Јесу“- одговори јој саговорник, „али рекох ти њему је младост рано отргнута, он се овде враћао коренима“. Пред тим продавцима, он је поново судио Леру и поново га побеђивао. У те његове шетње стале су све мисли и сва српска тумарања, од Светога Саве до воловских запрега великих сеоба, до Вука и Милије, књига на књизи, завежљај до завежљаја, реч по реч, вера, језик и народно име на души. Одговорао је он у себи Леру до краја..“ Ко зна своје корене, ниједан му ветар лозу не може ишчупати“. Стрељао га је тако и у духовној судници до краја живота.
,,Тим се језиком храбрио и снажио тај народ, од недаће до недаће, њиме се у слободи пјанио. Речи су га дизале из пепела, то нису знали они коју су пре Лера, палили Студеницу, Милешеву, библиотеке, да ту силу не могу мачем обуздати. Нису знали оно што Миленковићев хор дактилографа није унео у записник да народ који одбија да се преда никад не може остати без будућности. Речи су нас из бродолома у бродолом историје дизале изнад воде и потврђивале у ту нит која нас од вајкада веже и тебе и мене, сваког од нас… у то су се уградили, као што видиш, небројени носиоци пламена. Као на Милановом маратону….
Настави професор у једном даху: „Кад је умро, сваку књигу коју је скупио, па и ону с истгрнутом страницом, Доситејеву, на којој је писао опроштајно писмо, оставио је у легат библиотеци. Колико је у нашем народу тих истргнутих страница… никад залепљених.
Говорио је да тако „себри цара Душана зову спахијске кметове, властелини зову војводе, кметови-устанике, устаници-капларе, каплари-студенте, студенти- ако треба и вас „инфлуенсере“. Тако је његов легат остао народу, па је из тих књига, што каже Змај, „борац борцу довикивао“. Знао је и судија добро ону библијску причу да су Нојеви наследници градили Вавилонску кулу, да их је Господ казнио узевши им језик и моћ споразумевања. Да никада не досегну небеса својом кулом. Да је језик једини пут ка вечности. Језик је та кула.“
„ Е па колегинице, време да се разилазимо, али не могу да те пустим без овога “- рече прекорно професор…” за потпис са вежбе прочитај речи, приписују се Стефану Немањи…
Марина скочи од среће, а професор је преокори „Због Милана, Миленковића, Доситеја и свих других… али да прочиташ одмах ту, преда мном са интернета, знате ви на тим вашим чудима све да нађете!“
За тили час она поче: „Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе“- сретоше им се погледи значајно, па настави: „Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу“ – прочита студенткиња дрхтавим гласом.
– „Ето, сад знаш шта ти је чинити, инфлуенсерко“, рече професор шеретски, као Милија некад Вуку уз ракију дајући задовољно потпис: „И ти пронеси реч, као они завежљај, да смо речи бранили као градове, да су ваше мреже као некада артије линија фронта“, па повика за њом док је одлазила журно калдрмом да слика потпис и оверен семестар: „И срећан ти Дан матерњег језика, већи дан него што мислиш, јер после изгубљеног језика, знај, нема народа“.
Посвећено прецима, браниоцима писма и народног имена!
За ОССИ – Беч пише:
М. Н.
