Драги студенти, први дан у недељи коју посвећујемо Светском дану матерњег језика почињемо разговором који смо водили са Весном Шпирић. Весна је по професији професорка енглеског и српског језика, а између осталог велики љубитељ књижевности и наша бивша чланица. Када је Весна заволела књижевност, како је дошла на идеју да предаје српски језик у школи СПКД Просвјета, и чему стреми у животу, сазнајте овог угодног понедељка.
О Весни:
Весна Шпирић долази из Петровца на Млави, града у источном делу Србије. Основне студије енглеског језика и књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду, где је такође започела и мастер студије, али је животни пут довео у Беч. Упоредо студирајући, Весна стиче две мастер дипломе, са Београдског као и са Бечког универзитета.
Љубав према изучавању језика јавила се у основној школи, док је своју форму добила током школовања:
„Још у основној школи сам ишла на такмичења из српског и обожавала сам да радим тестове из граматике, то ми је било омиљено. За мене је то била игра, као неком можда укрштене речи, тако су мени били тестови из српског језика. Писала сам и песме у том периоду. Прва песма коју сам написала је била у Основној школи, када сам имала седам година и она је била објављена у дечјем магазину. Када сам уписала факултет нисам писала уопште, ваљда зато што нисам имала времена, или зато што сам се скроз посветила студирању. Тако да током студија у Београду нисам написала ниједну песму. По доласку у Беч сам поново почела да пишем. Тада се у мени јавила носталгија према Србији, која се иначе јави свима нама који смо далеко од куће, па је прва песма коју сам написала у Бечу била родољубива.“
Током свог школовања у Бечу, Весна је успешно водила новинарску секцију ОССИ – Беча, као и медијски сектор, за који је написала преко 70 текстова. Поред текстова за нашу организацију, данас радо пише и ауторске радове, шаљиве песме посвећене пријатељима, а ускоро спрема и прву ауторску збирку, на чије објављивање ћемо, како сама каже, морати још мало да се стрпимо.
Школа српског језика
Пројекат у ком Весна с радошћу учествује је „Школа српског језика“, пројекат удружења СПКД Просвјета, с циљем да деци српског порекла у Бечу, поред упознавања са српским језиком, пружи увид у историју и културу Србије и Републике Српске. Жеља да се посвети учитељском позиву дошла јој је током часова енглеског које је држала другој деци:
„Када сам дошла у Беч и држала приватне часове енглеског схватила сам да ученици не знају српски. Сећам се једног ученика, који је овде дошао када је имао пет, шест година. Причао je српски у Србији, онда је по доласку у Беч морао да учи немачки да би кренуо у школу. Није га још савладао, a већ је у школи добио и енглески. Он сада меша сва три језика и не зна добро ниједан.“
„Човек вреди онолико колико језика познаје“ изрека је коју често можемо чути. Самим тим је познавање матерњег језика од изузетне важности. Првенствено је то основа за ефектније изучавање нових језика, а са собом доноси и лично задовољство.
„Прво се мора добро савладати матерњи језик, да би се могао научити било који други страни језик. Психолози саветују родитеље да се код куће прича само српски, што многи не раде. Тако да се ми боримо против тога јер неки родитељи мисле да им је довољан немачки пошто живе у Аустрији, па са децом код куће причају немачки, који некад и сами не знају. Мислим да је јако битно да деца науче матерњи језик због себе, али и да не забораве ко су и одакле су дошли.”
О односу са ђацима и изазовима с којима се сусреће током рада Весна је говорила с осмехом:
„Групе су хетерогене и то је оно што представља највећи изазов. Не само да су ученици у једној групи различитог узраста, већ долазе и са различитим нивоом знања. Када се у напредној групи појави ученик од четрнаест година, који стално убацује немачке речи у говору и не зна ниједно слово ћирилице, онда имате прави изазов испред себе. Трудимо се да све радимо на српском, да уопште не користимо немачки када предајемо, и на паузама инсистирамо да између себе разговарају на српском. Имам млађу групу од седам до десет година и старију од једанаест до петнаест година. Оно што сам приметила је да млађи ученици имају већу жељу за учењем. Они су посебно вредни, труде се и имају јаку жељу да науче да пишу ћирилицом.“
У школи се истовремено уче ћирилично и латинично писмо, а сам приступ раду превазилази уобичајене „школске“ методе. У припреми школског програма, Весни помажу колегинице Александра Танасковић и Сузана Миловановић. Три хероине чије познанство датира из времена док су биле ангажоване за ОССИ – Беч. Александра као председница организације, а Сузана као члан новинарског тима.
„Часове имамо само недељом, и свака група има по два часа. Један час језика и један час културе. Трудимо се да њима буде што занимљивије, па више учимо кроз игру користећи модерне методе. Тако се и нас три понашамо према њима. Они нас не гледају као наставнице, већ нас гледају као старије сестре. Имамо близак однос с њима, могу све да нам кажу и да нам се повере. Дешавало ми се да ме зову после школе, да ме питају како да реше неке своје проблеме, да потраже савет. То углавном раде старији ученици. На једном часу, једна девојчица од седам година је устала и рекла: „Ја хоћу да се грлим с тобом.“ Тада је уследио талас: „Хоћемо и ми да се грлимо.“ Након тог групног загрљаја смо наставили час. Тако да с њима никада није досадно, колико год да је дан лош они га поправе.“
Оне сада едукују нове генерације, негујући традицију и културу Србије.
„Играмо пуно игара у којима они морају да користе ћирилицу; да пишу, да смишљају неке речи, на пример именице и придеве и да их онда искористе у писању приче. Играмо некада занимљиву географију, али морају да користе само српска имена, само српске градове… Највише воле активности које су креативне, на пример, воле да глуме и рецитују. За време првог таласа и полицијског часа у марту и априлу, када нисмо имали наставу, дала сам им задатак да неке песмице науче код куће и да свако сними видео, који сам ја касније монтирала. То им се јако допало. У овој школи не учимо само језик, учимо и културу, књижевност, географију, историју… Скоро сам им предавала Немањиће, а велики утисак на њих је оставила и Србија у време Обреновића и Карађорђевића…“
Један од традиционалних пројеката је припрема Светосавке приредбе, а истиче се и учешће на Светосавској академији.
„Деци је занимљиво да глуме и рецитују, али највише воле екскурзије. Пре две године смо ишли у Нови Сад, Сремске Карловце и Сомбор. Било им је толико лепо, да је једна девојчица сетно рекла: „Волела бих да овде останемо још мало, бар годину дана.“ На питање шта им се највише свидело, одговорили су: ћевапи!“
Наравно, ниједна ђачка екскурзија не може проћи без анегдота:
„Колегиница је сместила децу у кревет, а ја сам касније устала да прошетам да видим да ли заправо спавају. Сишла сам у њихов ходник и чула кораке, као да неко трчи. Улазим у њихову собу, а тамо угашена светла. Ја им кажем: „Знам да не спавате!“, а они крећу да се смеју. Једно дете из друге собе се чак сакрило испод кревета.“
О међусобним пријатељским односима, као и лепим искуствима које овај посао доноси, сведочи и Веснина жеља да се овим позивом бави и у будућности.
О књижевности и глуми, две велике љубави:
Поезија и глума чине саставни део Веснине личности и периодично се преплићу кроз њене животне авантуре:
„Поезију сам волела одувек. Вероватно зато што сам се бавила глумом и стално сам учила и спремала песмице и рецитације. У Београду сам била у два позоришта, у Дадову и Крсманцу. Кад сам дошла у Беч, вратила сам се писању, и онда је све некако спонтано кренуло. Са колегом Урошем Уљаревићем сам организовала Вечери младих писаца за младе од 20 до 35 година а после смо оформили и Клуб младих уметника који је део Просвјете. Сада имамо Књижевни клуб, где читамо једну књигу месечно и онда се нађемо да дискутујемо о њој. Затим имамо Театар младих, где сада спремамо представу, а ускоро ћемо оформити и сликарски кутак.“
Пројекти које Весна организује под окриљем СПКД Просвјета наилазе на подршку и препознавање српске заједнице у Бечу, док као један од личних циљева истиче жељу за очувањем српске културе и традиције.
Порука младима
Бивши студент, а садашња успешна професорка, наставница матерњег језика, а не сумњамо, ускоро и успешна списатељица, за крај нашег разговора послала је поруку свим младим људима:
,,Желим да позовем све младе људе који се баве неким видом уметности да се придруже Клубу младих уметника. Студентима бих хтела да поручим да не забораве одакле су дошли, да буду амбасадори своје земље у иностранству и да се труде да је представе у најбољем светлу. Они који су тек стигли у Беч, треба да се учлане у ОССИ, зато што сам ја ту свашта научила и радила, али и нашла пријатеље за цео живот. Вредно ми је све што сам научила, али та пријатељства која сам ту стекла су ми ипак највреднија.”
Новинарски тим
ОССИ – Беч
Фото: Приватна архива Весне Шпирић
