Катарина Ковачевић и Ненад Николић двоје су сјајних младих научника, који су своје пријатељство започели радећи заједно у новинараском тиму ОССИЈА још давне 2016. године. О свом животу у Аустрији, административним борбама, животним недаћама, али и славним моментима када су су новинарска пера заменили лабораторијском опремом можете прочитати у даљем тексту.

FB_IMG_1584090428431
Катарина Ковачевић
Image
Ненад Николић

Ненад започиње причу о својим првим корацима ка Бечу:

„Пре него што сам дошао у Беч, док сам чекао визу, провео сам два месеца у Београду на студијама и ту сам заиста уживао. Имао сам много колега и већину времена смо проводили заједно. Имао сам стан на студентском тргу и, за време паузе, често смо проводили време код мене, стога ми је било изузетно криво кад је требало да дођем у Беч. Моја жеља је била да останем бар још један семестар у престоници. Mеђутим, тог новембра 2009. стигао сам овде и започео своју авантуру. У почетку је било тешко пратити наставу на немачком и такође и учити. Исто тако морао сам да разумем материју и на енглеском, који је језик науке, па и на матерњем језику. Уз то је било потребно прећи трновити пут аустријске администрације. Носталгија, недостатак дугогодишњих пријатеља, као и породице, били су велики проблем у том тренутку јер сам био потпуно сам. У то време је крај мојих студија изгледао недостижан и веома далеко.

Први испит, физика, нисам је савладао ни на српском, а тек на немачком. Паднем једном, паднем други пут и се ту већ озбиљно уплашим, јер ако не положим трећи пут, готово је. Међутим из трећег покушаја успем да га положим. Затим је кренуо нови „STEOP тј. добро нам познати, елиминациони испити, тако да сам се тек након годину дана уходао. Стекао сам самопоуздање, схватио како функционише систем и превазишао језичку баријеру. Једна од прекретница била је фолклор. Завршио сам музичку школу у Пожаревцу и другар, који је хармоникаш, ме је убацио у фолклорни ансамбл „БАМБИ”, где сам као део оркестра свирао гитару. То је било моје прво велико друштво и место где сам се поново осећао као део једне велике екипе, а касније сам почео да играм. Уживао сам у томе стално смо имали концерте и доста смо путовали у тих 5 година. Ово искуство ми је помогло да се осећам као код куће. Неко из ушушкане средине долази у страну средину и мора да се прилагоди, бори сам за себе. То је сигурно на свакога ко је то доживео оставило велики утисак. Направили су искорак, осамосталили се, научили да располажу новцем и постали су способнији. На пример, ја да нисам дошао у Беч, да сам остао у Београду, ја бих се осамосталио, али не на овај начин. Под овим околностима процес је био екстремнији и бржи. Овде сам такође имао прилику да упознам људе са свих страна света,  да искусим ствари које не бих иначе искусио, да присуствујем разним догађајима. Један од таквих случајева који је сигурно обележио мој живот је рад током Евровизије 2015. године у Бечу, где сам био домаћин српској делегацији и био задужен за њихову организацију током целог овог европског и светског догађаја. Ту сам имао прилику да се дружим са разним звездама домаће и стране сцене и искусим нешто скроз јединствено и другачије.”

Ненад, Евровизија 2015.
Фолклорни ансамбл „БАМБИ”

Катарина: „У Београду сам завршила студије фармације које су трајале пет година. Онда сам одлучила да одем у Беч. Заљубила сам се у град, још у средњој школи, када сам била на екскурзији и рекла себи да ћу једног дана живети овде. На путовању за Истанбул упознала своју најбољу другарицу, која је живела и студирала у Бечу. Ја сам тада била студент последње године, и она ми је послала листу домова, тако сам ја аплицирала са циљем да упишем Бечки конзерваторијум и да се посветим музици. У мају ми је стигла потврда да сам примљена у дом. Нисам још ни завршила испите, али ме је мама охрабрила и рекла ми да одем ако је то оно што ја желим. Уплатила сам депозит и аплицирала сам за музички конзерваторијум, испит сам положила у једном дану вратила се за Србију како бих се припремила за своју бечку авантуру. Након неког времена сам дошла аутобусом из Неготина до чувене станице Вестбанхоф (Westbahnhof), пронашла дом, убрзо се сместила, за дан средила папирологију и кренула са школовањем.

Кренула сам на конзерваторијум, међутим он ми се није допао, био је скуп, а ниво знања је био мањи од онога што сам ја у средњој музичкој школи учила. Ја сам очекивала више Бечког конзерваторијума. Такође сам имала идеју да нострификујем диплому фармацеутског факултета, стога сам одмах ушла у процес нострификације. Положила сам испит разлике и истовремено усавршавала језик. Годину и по дана сам похађала одличан курс који сам нашла преко ОХ sterreichische Hochschüler_innenschaft)  оганизације. Курс је био повољан, а имала сам часове сваког дана, по неколико сати са одличном професорком, која је толико заволела нашу групу, да је са нама хтела да одради и Ц1 курс, који иначе није био у понуди. Конзерваторијум сам временом напустила и фокусирала се на фармацију. Боравишну дозволу сам поседовала захваљујући школовању на конзерваторијуму, а нострификација не може да се започне без дозволе боравка, тако да сам имала среће. Након тога је кренуо докторат. На почетку никоме није лако да се навикне на живот овде, међутим битно је истрајати и онда када је најтеже јер нас то чини јачима. На крају све дође на своје место и види се резултат труда. Образовање у Србији пружа добру основу, међутим могућности су у иностранству заиста разноврсније, нарочито ако је наука у питању. Ако имате жељу и мотивацију, све је могуће.”

Катарина у професионалном издању.

Академски живот:

Ненад: „Ја сам од малена волео да цртам, занимала ме је архитектура и то је било нешто чиме сам желео да се бавим. Међутим, под утицајем родитеља, који су обоје лекари, кренуо сам и пронашао себе у неком другом правцу. Нисам одабрао медицину, али су ме зато заинтересовали молекуларна биологија, генетика, ембриологија. Завршио сам 2014. основне, а  2017. и мастер студије, а од прошле године сам на мастер студијама клиничке ембриологије у Грацу. Добио сам стипендију и завршавам студије ове године. Тај мастер је јединствен на немачком говорном подручју и има много странаца који га похађају. Овај програм постоји последњих десет година, а у разговору са професорима сам сазнао да сам ја једини студент са наших који га је икада похађао. Мој план када завршим мастер је да радим на клиници за вештачку оплодњу, као клинички ембриолог и молекуларни биолог. Данас се доста тога променило што се тиче културе добијања и одгајања деце. Све се померило за неких 10-15 година, тако да је ова наука у развоју, јер све више парова није у могућности да добије децу природним путем.

Тренутно радим на институту за имунологију при медицинском универзитету у Бечу, где се бавим истраживачким радом који се тиче мутација у нервно-мишићној вези. Претходно сам био научни сарадник у АКХ на одсеку за дерматологију, где сам се бавио истраживањем једног познатог антисептика Octenisept и његовог утицаја на зарашћивање рана на људској кожи, јер су претходна клиничка и животињска тестирања то показала. На основу овог истраживања сам написао два научна рада, а ту је било и много презентација и учествовања на различитим међународним и домаћим конгресима. Моја драга шефица Хајди (Adelheid ElbeBürger) је била сјајан ментор, склопили смо одлично пријатељство и, када могу, радо је посетим. Веома сам захвалан њој и фирми Schülke“ на овом пројекту и пруженој прилици да се бавим овим истраживањем, које је прво истраживање овакве врсте при тестирању овог антисептика.”

Ненад на једном од бројних конгреса.

Катарина: „Мени је овај период живота лакши од скоро свих раније. Ја сам ишла у три основне школе, редовну, , и два одсека у музичкој школи, клавир и гитара, а временом сам кренула и на соло певање. Касније сам ишла у средњу музичку школу и гимназију и уз то сам тренирала. На факултету у Београду сам душу оставила , затим дошла овде и започела рад на докторату. Свом ментору сам захвална што ми је указао поверење и дао ми шансу да радим на Медицинском факултету у Бечу. Моје радно време је разумно и због тога ми је послеподне слободно. То време користим за вежбање и за свој јутјуб канал певања. То радим из чистог задовољства, покушавам да издвојим један дан недељно да искључим телефон и радим нешто што само мене занима. То време посветим себи и заиста је као терапија, поготово кад певам. Канал је у међувремену заживео тако сам врло задовољна. Сада снимам видее и на енглеском како бих проширила публику. Мислим да је најбитнија ствар за нечији живот наћи хоби, јер ако се сви само фокусирамо само на факултет, то нас дотуче. На послу имамо неколико активних студија на којима радимо у сваком тренутку, најновија је КОВИД студија, тако да све време радимо анализе на АКХ. Мислим да сам и много продуктивнија када сам заузета. Мислим да такву врсту продуктивности може свако, остварити, само треба веровати у себе. Ја сам тип особе који се увек снађе, тако се стиче искуство, а са искуством ствари временом постају лакше.

Детаљ из спота за Катаринину песму ”Пали хероји”, 2018.

Докторат радим на васкуларној биологији, прво сам почела да га радим на фармацеутском,  међутим нисам могла да пронађем ментора, а она сам касније сазнала, да тај факултет нема довољна средства истраживања која су ме лично занимала. Успела сам да нађем ментора на медицини, пребацила своје студије тамо и уписала докторат на Медицинском Факултету. Тема мог доктората је испитивање новог лека који спада у врсту аптамера. Аптамери су нешто као антитела, само су много мањи, много безбеднији и производња им је пуно јефтинија. Аптамер на којем ја радим селективно блокира један од фактора коагулације, самим тим спречава формирање тромба. Уколико прође све фазе клиничког испитивања, могао би да се користи у секундарној превенцији шлога. Током рада на докторату сам путовала и на Тајланд, где сам провела месец и по дана радећи испитивања на мајмунима, док сам у Бечу радила испитивања на људској плазми и крви. Од прошле године смо почели и испитивање нашег аптамера на људима. Све то је захваљујући мом ментору. Из сопственог искуству и искуства мојих колега сам приметила да процес професионалног развоја зависи од ментора и тога колико се посвећује сваком докторанту, какве им пројекте даје, да ли су ти пројекти изводљиви у одређеном временском периоду, како би резултати пројекта били значајни за публикацију. Ја сам презадовољна својим ментором од њега учим о медицини и о фармацији, али највише о томе како треба бити добар и професионалан човек. У том смислу примећујем разлику у односу на своје студије у Србији, овде имам много већу подршку, цео мој одсек је препун одличних људи. У том смислу ми се допада аустријски менталитет, где су сви професионални и нико се не меша у туђ посао. Нисам искусила да су Аустријанци повучени и хладни, већ баш насупрот, мислим да су духовити и пријатељски настројени. Мислим да је више до тога на кога налетите, него правило везано за њихов менталитет. Уређеност и организованост државе ми је освежавајућа и заиста обожавам Аустрију. ”

Што се тиче тражења посла да ли имате неки савет?

Катарина: „На почетку нико није хтео да ми помогне и нико није хтео да ме запосли, сви су ме одбијали уз образложење да немам радну дозволу. На крају ми је један човек рекао ти заиста имаш феноменалану професионалну биографију, сјајно је све то што си постигла, али ти мораш да схватиш да из адмистративне перспективе ти се такмичиш прво са Аустријанцима, онда са држављанима Европске уније и тек након тога не- ЕУ земље долазе у обзир. Послодавци су хтели да ме запосле, али када кажем да немам решену радну дозволу они се предомисле. Претпостављам да је лакше када неко макар заврши факултет у Аустрији.. Али свакако, потребно је да ми радимо на томе да пружимо нешто више и боље од њихових држављана како би смо се издвојили из масе и пробили до врха. Код мене се десило то да сам успела да добијем посао у коме се бавим баш оним што волим и што ме испуњава и када сам почињала нисам ни знала колико ја то заиста волим. Мој савет за пријаве би био да будете искрени и да знате зашто желите да радите на месту где сте послали пријаву за посао. Да заиста имате жељу да ту останете, радите, допринесете и направите ту фирму или институцију бољим местом.”

Катарина на једној од бројних конференција.

Катарина: „Професор ме питао зашто желим да се бавим науком и да је можда боље за мене да се бавим индустријском фармацијом или чак радом у апотеци. Мој одговор је био да се никада нисам видела у апотеци, а да науком желим да се бавим јер је мој сан одувек био да лечим људе, а пошто доктор не могу да будем из емотивних разлога, одабрала сам да будем фармацеут. Добар фармацеут, и касније на пост-докторату, добар научник, може да помогне милионима ако му успе истраживање и открије нови лек. И сада када након три године рада са овим човеком, схватила сам да делимо та уверења. Он је доктор медицине, али не бави се практичном медицином, него искључиво истраживачким радом, а то у Аустрији можеш да радиш само ако ти није стало до новца него до науке, јер овде можеш да зарадиш много више радећи као лекар, а не као истраживач и научник. Тако да је он заиста изабрао то да ради искључиво из љубави, жеље и уверења да помогне људима.“

Ненад: „Ја сам се увек трудио да будем колегијалан, да помогнем својим колегама и са њима сам увек све делио. Никада нисам осећао никакву конкуренцију, увек сам се трудио да онима који су иза мене помогнем, јер сам и ја тај пут прошао. Што се тиче каријере и послова, човек треба да да све од себе, може само себи да верује, јер себе најбоље познаје, али треба ипак да саслуша друге. Из личног искуства знам да, уколико се једна врата не отворе, отвориће се друга. Дајте све од себе и успећете. Све се дешава са разлогом и све на крају испадне добро.”

Свечани тренутак доделе диплома и полагање заклетве.

О друштвеном животу Ненад и Катарина причају са доста ентузијазма:

Ненад: „Упознали смо се на састанку ОССИ новинарског тима 2016. у Фрајрауму. Али право пријатељство између нас двоје развило се у Кракову, на незаборавној ОССИ екскурзији, такозваној Оссијади. На Оссијадама Каја је била главна, увек се радо латила микрофона. Период када смо одлазили на Оссијаде, носио је осећај повратка у средњу школу:  екскурзије, путовања, обиласци, журке, познанства, дискотеке. ”

Катарина: „Сјајни необични доживљаји, тако се једне године играло коло у сред Кракова, са све Неџијем као коловођом. Један од најсмешнијих догађаја на том путовању је била просидба, када је поред нас један човек запросио жену и сви ми који смо тада били на екскурзији смо стали у ред да им честитамо. На Оссијадама се нешто ново посећивало, училе нове ствари, а и увек је било повољно, прилагођено за студенте. Буквално као средња школа. Човек то с временом прерасте али топле препоруке.

Оссијада Краков 2017.
Катарина и Ненад, АКХ.

Планови за будућност

Ненад: „Животна жеља ми је да једног дана у свом родном граду Пожаревцу, отворим клинику за вештачку оплодњу. Трудио бих се да своја искуства пренесем и тиме допринесем развоју свог родног града, да допринесем развоју науке, града и животне околине. Желим да створим нова радна места, праксе за младе и све оно што је нама фалило. Иако сам још на почетку, надам се да ћу једног дана и то остварити. У договору са својом лепшом половином, верујем, направићу исправне кораке.“

Катарина: „Што се тиче будућих планова, планирам да останем на постдокторским студијама овде где јесам, јер се овде ипак раде врхунска истраживања. Пут науке је некад мало отежан за жене које планирају породицу, међутим верујем да се решење и за те изазове пронађе. Након тога планирам или да останем на факултету или да пређем на следећа истраживања, али овај пут у индустрији. “

Драги студенти, као што сте могли прочитати, Катарина и Ненад су две остварене индивидуе, са различитим интересовањима, али уједињени у жељи да помажу човечанству, кроз науку, плес и музику. Њихова тренутна станица је Беч, град који пружа безброј могућности, које иако праћене великим изазовима могу свакоме отворити врата академских висина. Као што се из разговора са нашим пријатељима да закључити, уз вредан рад, веру у себе и мало заслужене среће многа врата се могу отворити.

Медијски сектор ОССИ – Беч 

Теодора Ђурић и Јелена Гвозденовић