Неколико десетина људи најразличитијих раса, вера, година, скромно обучених или у фирмираној одећи, домунђавају се на разним језицима света. У целој тој различитости, нешто их ипак спаја – сви траже у једној туђој земљи бољу будућност.
Јутрос сам подигла своју нову визу. Годину дана живота у овом граду пролетело је као, на пример, период између две сезоне неког српског ријалитија. Тако је то кад промениш окружење: сваког дана доживљаваш нешто ново, упознајеш нове људе, градиш нове односе, а стари се, неминовно ‒ поготово они који нису пуно вредели – руше… И, док трепнеш, дође време да се иде у Магистрат. Е, сад, не знам ком српском студентском срцу је та обавеза драга, али мене је данас довела до ивице суза и до искреног смеха, па и инспирисала да напишем овај текст.
Чекам ја тако да ме прозову. Знате, у магистрату у 16. је процедура мало специфична, обично тета или чика кажу ваше име преко „разгласа”, што је већ само по себи шоу, ако се узме у обзир да 4-5 Аустријанаца, који иначе по природи „мумлају”, треба да изговоре пар десетина имена и презимена људи из свих крајева света, кратких, дугачких, на –ад, на –ић…
А сви ти људи…
Српкиња до мене гунђа јер је службеница мутава. Аха, значи нисам једина! Окреће ми се ођедном, сасвим спонтано (зна жена да сам „њена”), и каже: „’Ел их ти разумИш шта говоре?” Можда и бих кад мали Рус не би трчао кроз ходник непрестано вичући и ударајући својом пластичном столичицом о под. А хоклица је само део опреме коју је његова мајка понела: ту су још и једна дечја колица, беба у њима, она специјална торба за бебеће ствари, пар кеса… Елем, она више не покушава да смири дечака, јер малопређашње озбиљне претње нису уродиле плодом. Да смо сад, рецимо, код њих или код нас, већ би га два пута шљепнула и то би итекако имало ефекта, али, нажалост (или на срећу), сада смо сви у једној нормалној држави, где она о Рају и батини не важи. И тако Рушче наставља свој перформанс. Тачно на средини ходника мимоилази се са малом црном девојчицом. Њихове две главице, црна и бела, све више се приближавају једна другој. Два пара окица – једне плаве као Бајкалско језеро, друге као тамна ноћ – гледају се са невиђеним интересовањем. За разлику од њега, она је јако углађена и фина. Док се нису сусрели, само је прилазила људима и говорила им нешто на неком, вероватно измишљеном језику, изазивајући искрене осмехе, а мајка, крупна црнкиња са кикицама и исто онако враголастих очију, само је пажљиво посматрала. У ћошку до врата четворочлана породица чека свој ред. Делују ми некако забринуто, као да им будућност стварно зависи од те једне одлуке Магистрата. Дошли су у пратњи адвокатице, једне елегантно обучене, уштогљене жене, погледа хладног да ти се крв заледи (чак ни маленој црнкињи, којој не знам ко може да одоли, није узвратила осмех!). Само посматра све око себе и верујем да мисли: „Ех, како ћу само да вас одерем за ово заступање…”. Можда, а можда сам ја само заслепљена предрасудама о адвокатима.
Два детета су ипак продужила, свако својим путем, иако сам се баш надала да ће ту доћи до неке дубље интеракције. Мислим да су за то, ипак, били превише стидљиви, али сам у њиховим очима видела дубоко дивљење, што је само знак да се људи не рађају са предрасудама, већ се оне уче. Скренем поглед ка зиду, а тамо плакат који баш сликовито поткрепљује моја размишљања. Кампања против предрасуда: слике људи различитих вера, националности, косооких, црнокосих, жутих, белих, баш као што су и ови које данас гледам… Сви држе натписе са једноставним, али снажним порукама: „Ја сам Српкиња, али не једем свињско месо”, „Ја сам Авганистанац, али нисам терориста”, „Ја сам Кинескиња, али не једем псе”, „Ја сам странац, али нисам криминалац”… Гледам тако њихова ведра лица, па се сетим Стивена са курса немачког, једног дивног, повученог Кинеза који нам се представио својим „енглеским именом” сматрајући да право, кинеско, никада нећемо успети да изговоримо. Мали, тежак, али чврст корак ка интеграцији: не држати се слепо свега свог, традиционалног, националног, па и личног, оног тренутка када постајеш део мултикултуралног света. То никако не значи да се Стивен одрекао свог идентитета, као што нисмо ни ми, ОССИјевци, када смо, рецимо, одлучили да пишемо текстове на латиници, тако да сви еџ-Југословени могу да их прочитају без напора. То само показује спремност да се буде европејац, космополит који отворено комуницира са другим и другачијим од себе. Елем, Стивен не једе никакво месо, а камоли псеће. Онда ми на ум паде мирољубиви, симпатични Авганистанац са Ориента који се грози сваке врсте насиља и свим силама бори да свој народ представи у позитивном светлу. Иако више нисмо у контакту, тај момак је на мене оставио снажан утисак.
Моја размишљања прекида службеница, онако невешто промумлавши: „Фрау Стани….сав…лИјевиц”. Па било је крајње време! Улазим, завршавам за два минута, излазим. Још једна предрасуда срушена: службеници у Магистрату у 16. нису неефикасни. После свега одлазим да се частим једним кебапом. Пилећим, јер не једем свињско месо. А, на постер бих додала само још ово: „Сви смо ми ЉУДИ”.
Фотографија: www.news-insider.de
Медијски сектор – ОССИ Беч,
Катарина Станисављевић
