Прошла је још једна година. Ближи се Божић. Долази уз звуке ужурбаног времена – живота на слободи, живота у затвору, живота на слободи, живота на пола, опет на пола, на вамо-ни тамо, само за неке, онда за све – људи постану сретни када се врате у позната стања. Чекамо тренутак када ћемо видјети своје породице, сарма је већ замотана, прасад или јањад се пеку, кућа мирише на кексиће.

Тихо се ушушкаш и питаш се, јер се људи преријетко питају, иако би живот био пуно разумљивији и једноставнији када бисмо то чешће радили, и бум, одједном ти падне на памет питање: Шта би заправо Андрић сада рекао? На све ово? На пандемију и потрошачко друштво, на латералне мислиоце и на безвезни Божић.

На полици у мојој соби је уоквирена фотографија Иве Андрића који на хартији папира нешто исписује за својим радним столом. Често гледам ту фотографију и у дијалогу са Андрићем се често питам како је провео четири кобне године у свом стану, затворен у четири зида, да би написао своја велика четири дјела? Морао је бити сам са собом, суочити се са страхом и отићи тако дубоко у потрагу за смислом. Нисам ја Андрић, а ниси ни ти. Али чини ми се да смо посљедње двије године били затворени и, попут Нобеловца, суочени са својим мислима.

Не брините, сви наилазимо на препреке и понекад се питамо којим путем кренути. Мислим да је пандемија само појачала тај осјећај тражења себе и своје приче. Примијетили смо да вријеме лети, да је живот прекратак и да нема повратка. Схватили смо да требамо вољети себе и научити се носити са својим мислима, ма колико оне биле тешке или кобне за нас. Схватили смо да смо људи, да нам треба зрак, вода, киша, загрљај, сузе, пољубац и изнад свега схватили смо да требамо једни друге. И то сам Андрић каже.

Људи никад неће престати да траже и желе више и боље од оног што им судбина даје.

Додала бих, немојте престати тражити.

Питам се да ли би нам Иво, и такви као Иво завидили или би им било тешко гледати у шта смо се претворили. Добро, реални да будемо није као да је Иво живио у сјајним временима. Његово вријеме проткано је највећим злочинима у историји људског рода. Нагледао се он туге, патње, окрутности, безобразлука и безкичмењака. Мада, чини ми се да се као људски род нисмо много поправили, него да су наша туга, патња, окрутност, безобразлук и бескичмењаци добили другачији облик. Стопили су се са екранима и усавршили су технику уприрања прстом и сврставања у групе. Друштво које би жељело бити једнако, никада није било сврстано у више група.

Питам се и шта би Иво рекао на данашњу дипломатију у јеку пандемије. Ни она се није много промијенила, добила је исто тако нови облик и један фактор више, пандемију. Људи остадоше пијуни за веће сврхе и политике. Док негдје звецка оружје, други се смрзавају и умиру на границама, а трећи сједе у комфору свога дома и не размишљају о свему томе. Четврти се препиру о вакцинацији.

Шкрти смо Иво, као и твоја Рајка из Госпођице. Нисмо тако хтјели, тако смо научили.

Иво, не замјери нам.
Људи смо.
Остали смо и даље тако тупави као што смо били.
Али учимо. Идемо даље.
А за празнике, рекао би Андрић, искористи празнике, које год да славиш. Воли своје најмилије, пази на себе и пази на њих. И за крај:

Не треба журити, јер живот жури”, рекао би наш Нобеловац.

За ОССИ – Беч пише Књигоцрвић!

Књигоцрвић је настао из чисте љубави према књигама, жељи за упознавањем тог свијета и идеји дијељења знања. Ово ће бити страница, на којој ћеш моћи да пронађеш неке приједлоге књига, али прочиташ и различите занимљиве садржаје о свијету књижевности, умјетности и свим осталим занимљивим друштвеним наукама.