Иван Арновљевић - Чика Ива

„Ту своју катедру држао је Арновљевић тридесетак година. Нежењен, без тежње за земаљским благом, посветио се искључиво и интегрално свом наставничком позиву и, својом ученошћу, преданошћу и правичношћу, постао узор наставника, поштован, цењен и вољен од свих својих колега. На том положају извршио је у пуној мери своју мисију, подигао је наставу механике на високи степен страних великих теханичких школа, учествовао у развитку нашег Техничког факултета у доба његовог најјачег успона…“.

Овако Милутин Миланковић описује у својим  мемоарима свог пријатеља и колегу Ивана Арновљевића. Ко је заправо био тај тихи и благи човек кога су његови студенти од милоште звали „чика Ива“?

Школовање

Иван Арновљевић рођен је 7. марта 1869. у Кикинди. Након основног и средњег образовања у родном граду и Новом Саду одлази на студије у Беч као стипендиста Матице српске. Ту уписује 1886. Високу техничку школу (данас чувени Технички универзитет у Бечу), а студије завршава 1892. Након студија, Арновљевић остаје у Бечу, где од 1892. до 1905. ради као инжењер на пројектовању мостова у неколико приватних компанија (Seligmann, Liss, Wagner, Biró, L&j Biró & A. Kurz). 1905.  почиње да ради у Царско-краљевској дирекцији за изградњу водених путева  ( K.K. Direktion für den Bau der Wasserstraßen). После дужег наговарања од стране млађег колеге и пријатеља, Милутина Миланковића, као и професора Брика, Арновљевић предаје комисији своју дисертацију, а за доктора техничких наука је и званично промовисан 25. априла 1910. године. Наслов његове дисертације гласи „Der eingespannte auf  Druck und Biegung beanspruchte Stab”. До тада објављује девет научних радова у стручним публикацијама у Аустроугарској и Немачкој.

Повратак у Србију:

На наговор Миланковића, Арновљевић исто као и он прелази у Београд 1910. из патриотских убеђења, где бива постављен за професора механике на Техничком факултету у Београду. Већ наредне 1911/12. постаје декан овог факултета. Највише се бавио областима статике, механике и геометрије. Учествује у Балканским ратовима  као обвезник војске Краљевине Србије, а Први светски рат проводи у Аустроугарском заробљеништву. Арновљевић је предавао на Техничком факултету до 1941, иако је пензионисан 1939. Од 1948. jе био дописни члан САНУ. Током своје професорске каријере, објавио је још 11 научних радова и десетак књига

Последњи поздрав чика Иви:

Иван Арновљевић преминуо је у Београду, 9. новембра 1951, а говором се од њега опростио Милутин Миланковић, између осталих и овим речима:

„… Са Арновљевићем сам се, као што сам већ споменуо, упознао и спријатељио пре скоро пола века, а случај или воља судбине су хтели да наше стазе иду напоредо, једна поред друге. Били смо обојица, иако за десет година временске разлике, ђаци бечке Технике, онда и инжењери, а први међу Србима, доктори техничких наука. У Бечу нас обојицу потресе грозница анексионе кризе и показа нам да живимо у држави која је постала…непријатељ српском народу. То нас определи да се, поред свег материјалног благостања које смо овде уживали, вратимо у крило свога народа, у његову метрополу Београд. Постасмо један за другим, у размаку од године дана, професори београдског Универзитета. Ту смо првих година становали у истој кући, хранили се за истим столом и држали предавања у старој згради Универзитета… “.

За ОССИ – Беч пише
историчар Златан Стојадиновић

Фото извор: Архива Златана Стојадиновића