На данашњи дан 30. новембра 1957. године у Бечу је умро један од најпознатијих српских сликара, Паја Јовановић. Рођен је средином 19. века у Вршцу и веома рано је показао склоност према цртању и сликању.

У време када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву и када је било неопходно израдити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве – по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима), сазнаје се за његов таленат. Већ као четранестогодишњак, Јовановић је добио прву поруџбину, а, захваљујући значајним похвалама, и могућност да се упише на сликарску Академију у Бечу.

Априла 1877. године уписује се на Општи сликарски курс бечке Академије, а од октобра исте године постаје редован студент ове школе и то код веома цењеног сликара и доброг ликовног педагога Кристијана Грипенкерла.

У својим мемоарима који су насталим у дубокој старости, записао је: „Бечка Академија уметности је без сумње од свих уметничких школа најлепша и најбогатија у свету…“

Још као студент, подстицан сопственом радозналошћу али и сугестијом професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. Прво признање долази већ 1882. године, за слику „Рањени Црногорац“. Слика је била изложена на годишњој изложби Академије, и за њу је добио прву награду и царску стипендију. Следеће године закључује десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом за галерију Френч у Лондону и крајем те 1883. године прелази тамо да живи и ради. Убрзо из Лондона прелази да живи и ради у Минхен, затим у Париз, и на крају се враћа у Беч.

Његова најпознатија дела су: „Сеоба Срба“, „Крунисање цара Душана“, „Женидба цара Душана“ и „Портрет краља Александра I“.

Јовановић се убраја међу 100 најзнаменитијих Срба.