Пројекат ”Swimming by the river”
Тог јутра десило се нешто чудно. Отварао сам уста да пожелим добро јутро али ништа се није чуло. Образи су се скупили један према другом, занемео сам као риба. Наједном излетео је сугласник Б. Четири пута узастопце. Једнако по свему. Свом облику, дужини трајања, висини и тоналитету. ББББ. Неколико месеци касније шетао сам са фотоапаратом око врата, гледајући у Дунав. Нисам ни слутио да ће наредног тренутка збуњујући догађај који сам био готово заборавио, добити нови смисао. Кратко шкљоц и брже него што сам се окренуо, у главу ме је ударила постојана метална површина. Створила се ниоткуда. Тамноплави путоказ са белим словима. Писмо је било српско, латиница: Београд, Будимпешта, Братислава, Беч. Поново сам видео реку испред себе, али овај пут очима фотографа. Одлучио сам да је пратим целим њеним током. Од извора у Црној шуми па све до места где се губи Црном мору. Ако се преварите па прочитате неки од ових текстова, видећете да Дунав пролази кроз причу, исто онако како пролази кроз десетак европских земаља, тихо и ненаметљиво. Ту је да повеже спонтане сусрете са људима и догaђајима који су се десили или нису, пливајући поред реке.
Део други: ,,Хаинбург”
Овај пут, кренуо сам за Хамбург. Чекај мало, шта ћеш тамо?! Требало ми је неколико покушаја да на апликацији за куповину карте укуцам како треба – ХАИНБУРГ. Никад чуо, никад видео, само на мапи. Налази се на Дунаву и то је довољан разлог за посету, барем једном. Нисам знао шта ме чека. Пута до тамо више се и не сећам. Тек при крају, дошао сам у дилему на којој од две станице да сиђем. Прва се звала ,”Kulturfabrik”, а друга “Ungartor” Banhof. Фабрика културе узбуркала је машту, али сам се ипак одлучио за другу, такозвану мађарску станицу. Имала је бољу позицију, ближе центру. Чуо се звук пиштаљке који ме је тргао из неког полусна и тада сам схватио да сам једини напустио воз. На оваква једнодневна путовања увек крећем рано, да би ми дан био дужи. Можда и превише рано, помислих, нигде живе душе. Потражио сам степенице да сиђем поред реке. Свеже јутро. Подсетило ме на дане кад устанеш пре свих да седнеш поред мора и на кварно удишеш још неупрљан звук таласа док запљускују обалу. Вероватно је за то крив и шљунак што је овде голицао реку у облику праве мале плаже. Стаза изнад ње, ломила се полукружно у десно, а ту на кривини пробила је густе стене у подножју брда. Пролаз је водио у шуму, а она даље ка врху. Дубоко негде у том парку природе сустигли су ме први зраци сунца. Корак по корак прошло је већ неколико сати. Нити једна једина фотографија. Очи се нису дале преварити. Једноставно није било ничег вредног филма. Само брдо, шума, шумске стазе и жубор Дунава. Стигао сам и до узвишења на коме су били остаци неких средњовековних зидина. Одатле се пружао добар поглед на реку и зелену оазу која је окружује. Сео сам на клупу да мало одморим. Мучио ме горак укус неуспеха у најави. Тада се цела шума сручила на мене. ХА-ХА-ХА!, тресло се грањем. Амбициозан момак, паметњаковић, мисли наћи ће нешто у овој вукојебини! Ето ти сад! ХА-ХА-ХА-ХА! Стабла су почела да се померају. Више среће други пут, идиоте један! Потрчао сам. Бежећи од себе, изашао сам из шуме. А тамо кафана и базени, опасна комбинација. ,,Затворено до даљњег”. Ипак, успео сам да кроз сивило металних решетки сагледам читав крајолик. Цело место опкољено пропланцима. На једној кући стајао је натпис “Bergbad”. Прва фотографија! Разбио сам малер и спремно вребао следећи кадар. Већ сам замислио ово место, пуно мештана који се чваре у тој води, варајући летњи дан.
Наставио сам асфалтом, на другу страну, низбрдо и ка граду. На првој кривини био је фудбалски терен. После њега поново узвишење, као да ми није било доста пешачења под оштрим углом…Насеље пуно кућа, дворишта, сада већ камуфлираних приватних базена. Али ништа више од тога, барем не за мене. Зато сам поново кренуо у насеље на дну. Тамо доле наишао сам на једно гробље. Пажњу ми је привукао читав амбијент. Светло се преламало о многобројне споменике испред једне омање цркве.
Неколико радника у белим оделима копало је гроб. Један он њих застао је у моменту, са цигаром у устима и загледао се дубоко испред себе. Тешко је било рећи где су му мисли одлутале. “Трт, мрт и смрт”, изустио је гавран поред мене, секунд пре него што сам се окренуо и видео да га нема. Искористио сам прилику за још један шкљоц. Знао сам да ће фотка бити добра па ме је ухватила грозница новог оптимизма. Наставио сам своје лутање по ободу града. Ко би рекао да ће гробље бити криво за моје добро расположење!
Последњи кадар у овом месту десио се испред радње једног аутомеханичара. Мирис уља и лупање алата. Питао сам га за фотографију и он је пристао без много речи. “Где да станем”?!, узвикнуо је.
Дан је имао још пуно тога да каже. Прерано за повратак, опет, чини се да сам данас исцрпео све изворе овог места. Знао сам да морам да наставим даље. Кренуо сам пешке магистралом. Теглио сам тих неколико килограма фото опреме, док је стомак цвилео гладан. Залутао у неком аустријском гету, наишао сам на зид са главом пса. АВ-АВ, АВ-АВ! Само си ми још и ти фалио. Зашто лајеш, путујем у миру! Имао је брњицу, беспомоћан је био.
Карта је обећала да ме после пар километара чека следеће месташце. И тако је и било. На врху брда манастир. Религиозни су ови дунавски Аустријанци! Прошао сам поред цркве па кроз шумарак даље у мрак. Савладао сам неке стрмоглаве кружне степенице, а онда сам имао шта да видим. Прави мали олтар почивао је на стењу и растињу, ту покрај шуме, коју сам тек напустио. Дочекао ме један човечуљак у карираној кошуљи и тексас панталонама. Покушали смо да разговарамо, али нам није ишло. Немачки је знао тек колико да се поздрави. Отишао је да запали свеће, узео грабуље и почео да скупља опало лишће.
Поред овог отвореног храма био је нечији посед. Чуо сам рад мотора када се звук претворио у слику старице која јуриша баштом на свом жутом мотокултиватору. Пришао сам са намером да украдем још мало туђе приватности. Башта је била као рајски врт. Трава као тепих, пуно разног воћа и поврћа. Стабљике су биле обележене, свака је имала своју личну карту. Представљале су се и онима који их ништа не би питали, довољан је био само поглед. Гоџи бобице, крушка, златни деликатес… Свега је ту било. А светло фотографско, сунце ближе земљи него небу. На улазу у двориште куће поново сам наишао на госпођу. Била је у годинама, али још увек окретна и пуна живота. Само су је очи одавале, јер су биле тужне. Љубазно ме је одбила. Није јој било до фотографисања, али ми је у замену понудила да кадрирам ту по имању. Етика је опасна ствар. Посебно кад те њеним клицама заразе још у раној младости. Добро ће искористити сваку прилику да те шамара и гура у блато, онда када је најпотребније остати прибран и ефикасан. Ипак, поучен искуством, не одустајем тако лако.
Зато сам прихватио њену понуду. Уствари само сам куповао време да ме боље упозна и стекне поверење. Покварени су фотографи, то вам кажем из прве руке. Рекла ми је понешто о својој несвакидашњој кући. Како каже, рађена је по угледу на египатске пирамиде. Говорила је тако о странама куће и њеним угловима. Иако ми геометрија није јача страна, био сам добар слушалац. Онда ми је показала систем наводњавања баште иза куће. Састојао се из два мања језера. Препознао сам трагове пермакултуре па сам је питао да ли можда зна за Сепа Холцера (Sepp Holzer). ,,Лично га познајем”, одговорила је поносно. И наставила: ,,посетила сам га више пута на његовом имању на Алпима где нам је држао курсеве, а ја се служим тим методама ево већ двадесетак година!”
Приметио сам да ју је изненадило моје знање о алтернативном начину садње и знао сам да је то права прилика да је још једном питам за фотографију. И упалило је! Истина, поново се на тренутак двоумила а онда ми је узвратила: ,,ето ме одмах само да ставим црвени кармин!”. Насмејао сам се, задовољан својом исквареношћу. Пре него што се вратила, поставио сам статив и одредио композицију. Хтео сам да се види све. Кућа, башта и власница. После фотографије били смо већ другари. Тада ми је први пут поменула свог мужа. Говорила је у прошлом времену, док је простор око нас, испуњавао осећај празнине. Претпоставио сам оно што ми је касније и сама потврдила, преминуо је. И то пре само пола године. Рана је била још увек свежа. Имали су заједничких шездесет година брака. Како каже стално му је спремала из њихове органске баште и никад раније није ишао лекару. Дивио сам се њеној снази и у том расположењу смо се поздравили. Било је време да пођем кући.
За ОССИ – Беч пише: Данило Вукасовић
Уметник (Данило Вукасовић) задржава сва ауторска права. Свако праузимање и дистрибуција фотографског садржаја без дозволе аутора, је забрањено.
Аутор о аутору:
Ко је Данило Вукасовић?
Данило Вукасовић је фантастичан тип, много бре фантазира.
Како је Данило заволео фотографију?
Она њега није волела, па је он заволео њу.
Зашто фотографија?
Јер је просечан у цртању. А и брже је.
Где је Данило научио тајне заната?
На улици, кроз школовање и кроз праксу. Дипломирао је на колеџу графичке школе ”die Graphische” у Бечу, одсек фотографија. Од 2019. године Вукасовић ради као асистент код афирмисаног аустријског уметника Стефана Олаха (Stefan Oláh).
На ком пројекту / пројектима тренутно ради?
Тренутно ради на два већа пројекта. Први је прича о спонтаним сусретима путујући уз Дунав. Други је носталгично-утопијска прича о распалој држави Југославији и потрази за њеним остацима. Уз то, Данило тренутно припрема портфолио за даље усавршавање и наставак студија.
Омиљени фотограф?
Има их више. У почетку су то били Mark Cohen, Martin Parr, Bruce Gilden, Weegee. Данас су ту још Joel Sternfeld, Alec Soth, Jeff Wall, Taryn Simon, Thomas Struth, Larry Sultan. Ипак највећи узор и подстрек за даљи рад, долази из директне сарадње са Олахом, омиљеним фотографом са ових простора.
Уколико сте пропустили део први ове интересантне фото-колумне, прочитајте је овде.