Прво, свака част свакоме ко скупи храброст да се одвоји од своје средине, породице, пријатеља и неке комфорне зоне да би дошао у другу земљу да прошири своје знање, хоризонте или да стекне неко ново искуство. Ма колико то изгледало лепо и занимљиво, уопште није лако и једноставно.
Ја лично, нисам пуно размишљала, завршила сам факс и у року од 10 дана средила све што је било потребно да пређем у Беч, поред убеђивања породице и блиских људи, да је мозда боље да останем, пронађем посао у Србији и останем уз њих, нисам то желела. О Бечу сам размишљала још у средњој школи и одувек сам желела да променим средину, упознам неку другу културу, људе, другачија размишљања и да на тај начин изградим себе као особу са широким погледом на свет. У Беч сам се заљубила кад сам га први пут видела, дакле заиста љубав на први поглед. Очарала ме је раскош овог града, лепота, не само главних улица, већ свих оних најситнијих уличица, сваки детаљ има детаљ, све сија и блиста, макар ја тако видим Беч. Тада сам решила да ће то бити град у коме ћу потразити своју срећу. Тако је и било, дошла сам у Беч. Када се сетим првог дана, просто сам поносна на себе, апсолутно сама, са аутобуске станице, нашла сам свој студентски дом уз помоћ телефона и навигације. Након што сам се сместила, читав тај дан сам провела јурећи по граду, прикупљајући све могуће папире, од банке, осигурања, факултета итд. Ишла сам улицама и превозом, изгубила се једно три пута, плакала све време. Сећам се да су ме сви шалтерски радници гледали чудно јер сам била натечена и црвена од плакања. Сада ми је то симпатично, али сам се тада осећала тако усамљено, тужно и све време сам размишљала шта ми је ово требало, да напустим своју земљу, где 24/7 имам 10 особа на које могу да рачунам, да дођем у Беч, где сам апсолутно сама и где не познајем никог. И тако је прошао први дан. Хвала Богу, позвала сам пар људи које сам од раније знала, који су зивели у Бечу и отишла на кафу са њима, двоје њих је у то време живело у истом дому као и ја, и исте вечери су ме позвали да дођем да ме упознају са њиховим друштвом. И тако је све почело, сваког дана сам упознавала нове људе, и мало, помало, за месец дана сам упознала заиста велики број људи и коначно сам почела да уживам. Сада, након 7 месеци живота у Бечу, мислим да сам се колико-толико прилагодила, имам своје друштво, људе са којима волим да проводим време, имам посао, учим језик, који ми, хвала Богу, добро иде, уживам у широком спектру могућности које Беч пружа и могу рећи да се нисам покајала што сам дошла овде, чак напротив, мислим да ми је то била најбоља могућа одлука у том тренутку.
Беч ме је натерао да за пар месеци одрастем, да научим да сама одлучујем, да се сама браним и да сама стојим, да немам никог ко ће ми чувати леђа, да имам само себе, а што је најважније, научио ме је да се борим и да будем упорна, да не стајем док не дођем до свог циља. Сада знам, да, биће дана када ми није до живота, када само хоћу да видим своје, да будем у окружењу људи који ме воле, али исто тако знам, да после таквог дана, иде следећи, бољи дан, када ћу знати да могу да издржим, да могу сама да гурам напред и да остварујем своје снове. Никада нисам била упорна као сада, ни издржљива, ни отпорнија на ударце разних људи, на издаје, преваре, лажи. И да, одмах упамтите, нико вам неће помоћи, или боље речено, помоћи ће вам јако мали број људи, зато не рачунајте на друге, рачунајте само на себе. Неко ће рећи да сам песимиста, ја то заиста нисам, позитивно гледам на живот, волим људе, али сам једноставно реална и преносим своје искуство. Једина особа на коју можете да се ослоните сте Ви.
А сада, друга страна приче, мало лепша. Јој, па људи, када сте у Бечу, то је просто као сан, милион могућности сваког дана, милион места које можете обићи, милион ствари које можете пробати. Волим тај осећај ујутру, када се пробудим и знам да сам у једној од најлепших европских престоница, да тог дана могу отићи у непознатом правцу и где год да одем, наићи ћу на нешто лепо, ушушкано или величанствено и раскошно. Не знам, можда је то само до мене, али ја заиста обожавам Беч, као што рекох, љубав на први поглед, и сваки дан овде ми је као поклон.
Ух, а колико сам тек људи упознала и шта сам све са њима прошла. Ових 7 месеци у Бечу су ми као 5 година живота у Србији, живот ми је много турбулентнији, дан ми прође као секунд, стално се нешто ново дешава, идем на нова места, испробавам различите ствари и стичем нова искуства. Беч ме је стварно променио, доста сам јача, самосталнија и стабилнија него пре. Лоша страна медаље је та, да су искушења овде много већа, има се више пара, више се зарађује и живот је луђи, треба доста снаге да би се човек томе одупрео и остао на правом путу, на путу до својих циљева и снова.
Као и све у животу, ако се одлучите да дођете да живите у Беч, на вама је како ћете ту шансу искористити, на вама је и да ли ћете заборавити зашто сте дошли и подлећи искушењима или ћете окренути све тако да будете добитник. Ништа у животу није црно или бело, увек је то нешто између, има и лоших и добрих страна, по мом мишљењу, живот у Бечу има много више добрих, позитивних страна, него негативних. И срећна сам, једном ми је мајка рекла да у животу морам да волим три ствари, особу са којом живим, посао који радим и град у којем живим, да бих била срећна. Ја сам у Бечу пронашла две од три ствари, надам се да ћу временом комплетирати списак.
Оно што је најтеже свима, јесте то што су нам породице далеко, али кад ме ухвати туга, сетим се речи које сам чула у једној серији, они које волимо су увек у нашим срцима, а ако баш имамо среће, удаљени су једним летом авиона од нас. Хвала Богу што сам толико срећна да је то тако.
Идем даље, градим свој живот најбоље што могу, дајем све од себе надајући се само једној ствари, да ћу се, када будем пред крај живота, окренути иза себе и да ћу тада бити поносна, знајући да сам дала све од себе да остварим своје жеље, да нисам била кукавица која је остајала у својој комфорној зони, већ сам била борац до самог краја. Завршила бих цитатом Војводе Мишића којим се ја водим читавог живота: „Ко сме – тај може, ко не зна за страх – иде напред“.
Медијски сектор – ОССИ Беч,
Катарина Ковачевић