Prvo, svaka čast svakome ko skupi hrabrost da se odvoji od svoje sredine, porodice, prijatelja i neke komforne zone da bi došao u drugu zemlju da proširi svoje znanje, horizonte ili da stekne neko novo iskustvo. Ma koliko to izgledalo lepo i zanimljivo, uopšte nije lako i jednostavno.

Ja lično, nisam puno razmišljala, završila sam faks i u roku od 10 dana sredila sve što je bilo potrebno da pređem u Beč, pored ubeđivanja porodice i bliskih ljudi, da je mozda bolje da ostanem, pronađem posao u Srbiji i ostanem uz njih, nisam to želela. O Beču sam razmišljala još u srednjoj školi i oduvek sam želela da promenim sredinu, upoznam neku drugu kulturu, ljude, drugačija razmišljanja i da na taj način izgradim sebe kao osobu sa širokim pogledom na svet. U Beč sam se zaljubila kad sam ga prvi put videla, dakle zaista ljubav na prvi pogled. Očarala me je raskoš ovog grada, lepota, ne samo glavnih ulica, već svih onih najsitnijih uličica, svaki detalj ima detalj, sve sija i blista, makar ja tako vidim Beč. Tada sam rešila da će to biti grad u kome ću potraziti svoju sreću. Tako je i bilo, došla sam u Beč. Kada se setim prvog dana, prosto sam ponosna na sebe, apsolutno sama, sa autobuske stanice, našla sam svoj studentski dom uz pomoć telefona i navigacije. Nakon što sam se smestila, čitav taj dan sam provela jureći po gradu, prikupljajući sve moguće papire, od banke, osiguranja, fakulteta itd. Išla sam ulicama i prevozom, izgubila se jedno tri puta, plakala sve vreme. Sećam se da su me svi šalterski radnici gledali čudno jer sam bila natečena i crvena od plakanja. Sada mi je to simpatično, ali sam se tada osećala tako usamljeno, tužno i sve vreme sam razmišljala šta mi je ovo trebalo, da napustim svoju zemlju, gde 24/7 imam 10 osoba na koje mogu da računam, da dođem u Beč, gde sam apsolutno sama i gde ne poznajem nikog. I tako je prošao prvi dan. Hvala Bogu, pozvala sam par ljudi koje sam od ranije znala, koji su ziveli u Beču i otišla na kafu sa njima, dvoje njih je u to vreme živelo u istom domu kao i ja, i iste večeri su me pozvali da dođem da me upoznaju sa njihovim društvom. I tako je sve počelo, svakog dana sam upoznavala nove ljude, i malo, pomalo, za mesec dana sam upoznala zaista veliki broj ljudi i konačno sam počela da uživam. Sada, nakon 7 meseci života u Beču, mislim da sam se koliko-toliko prilagodila, imam svoje društvo, ljude sa kojima volim da provodim vreme, imam posao, učim jezik, koji mi, hvala Bogu, dobro ide, uživam u širokom spektru mogućnosti koje Beč pruža i mogu reći da se nisam pokajala što sam došla ovde, čak naprotiv, mislim da mi je to bila najbolja moguća odluka u tom trenutku.

Beč me je naterao da za par meseci odrastem, da naučim da sama odlučujem, da se sama branim i da sama stojim, da nemam nikog ko će mi čuvati leđa, da imam samo sebe, a što je najvažnije, naučio me je da se borim i da budem uporna, da ne stajem dok ne dođem do svog cilja. Sada znam, da, biće dana kada mi nije do života, kada samo hoću da vidim svoje, da budem u okruženju ljudi koji me vole, ali isto tako znam, da posle takvog dana, ide sledeći, bolji dan, kada ću znati da mogu da izdržim, da mogu sama da guram napred i da ostvarujem svoje snove. Nikada nisam bila uporna kao sada, ni izdržljiva, ni otpornija na udarce raznih ljudi, na izdaje, prevare, laži. I da, odmah upamtite, niko vam neće pomoći, ili bolje rečeno, pomoći će vam jako mali broj ljudi, zato ne računajte na druge, računajte samo na sebe. Neko će reći da sam pesimista, ja to zaista nisam, pozitivno gledam na život, volim ljude, ali sam jednostavno realna i prenosim svoje iskustvo. Jedina osoba na koju možete da se oslonite ste Vi.

A sada, druga strana priče, malo lepša. Joj, pa ljudi, kada ste u Beču, to je prosto kao san, milion mogućnosti svakog dana, milion mesta koje možete obići, milion stvari koje možete probati. Volim taj osećaj ujutru, kada se probudim i znam da sam u jednoj od najlepših evropskih prestonica, da tog dana mogu otići u nepoznatom pravcu i gde god da odem, naići ću na nešto lepo, ušuškano ili veličanstveno i raskošno. Ne znam, možda je to samo do mene, ali ja zaista obožavam Beč, kao što rekoh, ljubav na prvi pogled, i svaki dan ovde mi je kao poklon.

Uh, a koliko sam tek ljudi upoznala i šta sam sve sa njima prošla. Ovih 7 meseci u Beču su mi kao 5 godina života u Srbiji, život mi je mnogo turbulentniji, dan mi prođe kao sekund, stalno se nešto novo dešava, idem na nova mesta, isprobavam različite stvari i stičem nova iskustva. Beč me je stvarno promenio, dosta sam jača, samostalnija i stabilnija nego pre. Loša strana medalje je ta, da su iskušenja ovde mnogo veća, ima se više para, više se zarađuje i život je luđi, treba dosta snage da bi se čovek tome odupreo i ostao na pravom putu, na putu do svojih ciljeva i snova.

Kao i sve u životu, ako se odlučite da dođete da živite u Beč, na vama je kako ćete tu šansu iskoristiti, na vama je i da li ćete zaboraviti zašto ste došli i podleći iskušenjima ili ćete okrenuti sve tako da budete dobitnik. Ništa u životu nije crno ili belo, uvek je to nešto između, ima i loših i dobrih strana, po mom mišljenju, život u Beču ima mnogo više dobrih, pozitivnih strana, nego negativnih. I srećna sam, jednom mi je majka rekla da u životu moram da volim tri stvari, osobu sa kojom živim, posao koji radim i grad u kojem živim, da bih bila srećna. Ja sam u Beču pronašla dve od tri stvari, nadam se da ću vremenom kompletirati spisak.

Ono što je najteže svima, jeste to što su nam porodice daleko, ali kad me uhvati tuga, setim se reči koje sam čula u jednoj seriji, oni koje volimo su uvek u našim srcima, a ako baš imamo sreće, udaljeni su jednim letom aviona od nas. Hvala Bogu što sam toliko srećna da je to tako.

Idem dalje, gradim svoj život najbolje što mogu, dajem sve od sebe nadajući se samo jednoj stvari, da ću se, kada budem pred kraj života, okrenuti iza sebe i da ću tada biti ponosna, znajući da sam dala sve od sebe da ostvarim svoje želje, da nisam bila kukavica koja je ostajala u svojoj komfornoj zoni, već sam bila borac do samog kraja. Završila bih citatom Vojvode Mišića kojim se ja vodim čitavog života: „Ko sme – taj može, ko ne zna za strah – ide napred“.

 

Sektor za medije – OSSI Beč,

Katarina Kovačević