Свака прича о одласку и сналажењу у страној земљи је другачија. Као што се људи у својој држави боре на различите начине, тако се сналазе и у страној. Некога неко тамо чека, а неко нема никога, неко креће заједно са неким, а неко сам, неко је на самом почетку имао срећу, неко је доживео пех. Оне који оду чекају питања на која ваља одговорити и задаци које треба решити, као што су: Осећам ли да у овој земљи има места за мене? Где треба да градим свој дом? Ка којем послу овде реално могу да тежим?

Мајка носталгије је оптимизам сећања. Ко не пати од тог оптимизма, он се јасније сећа. Не тугује, па му је живот мало стабилнији, али сиромашнији лепим успоменама. Итекако сиромашнији. Јесте да су те успомене фризиране, да их оптимизам мало дотера, улепша, исполира, али нека, лепше је тако. Итекако лепше.

Људи се разликују, па од особе зависи да ли ће се осећати усамљено без породице и пријатеља. Неки једва чекају да оду далеко од Србије и никада не осете озбиљну носталгију. Други мисле да им завичај неће недостајати, а деси се супротно, да не виде смисао живота далеко од својих. Наравно, није мали број ни оних који се дуго и успешно боре против носталгије, али на крају изгубе ту борбу.

Кад негде дођеш, у почетку ти сви нешто дођу чудни. А то колико су они чудни теби, то још није ништа према томе колико си ти њима чудан. То је незгодно. Јер пошто си ти међу њима другачијима, нису они чудни, него ти. Па ако хоћеш да ти буде као и њима, постани један од њих, макар док си тамо, заборави одакле си. Снађи се како знаш и умеш. Најгоре је кад си на једном месту а волео би да си на другом, а не знаш ни зашто. Као што се каже: ,,Ја оданде никада нисам ни одлазио… осим физички“.

Испрва мислиш проблем је у теби. Крут си. Досадни ти разговори, не примају ти се пријатељства. Е, то је зато што си закаснио. Можеш им бити најсимпатичнији, али ако им ниси ни род ни својта, нема ту братимљења. А многи чак и не знају шта ти мислиш кад кажеш пријатељ. Ако и имају оно што ми зовемо пријатељем, то је неко кога познају од детињства. И таквих свако има по два, три, не више. Како да се ту угура неко ко је на сцену ступио такорећи стар, већ одрастао, формиран човек, пао с Марса?

Постоји центар свачијег света око кога се може у ближим или удаљенијим круговима кружити, али у чији се епицентер увек некако враћа. Језиком, авионом, у праху, у мислима и машти, на блогу…како год, али враћа.

Шта чинити?

Разне су опције кад живиш у белом свету. Ако успеш да будеш оданде где си док си ту где си: да си одавде док си овде, а оданде док си тамо – онда си мајстор. Ал’ да си на једном месту а мислиш на друго, или да ниси нигде, то никако не ваља. Баш никако. Не смеш никако да дозволиш да упаднеш у замку.

Свака велика промена је тешка. Питате се шта радити. Водите са мишљу: „Ок, идем да пробам, ако ми се не свиди није крај света, имам где да се вратим“. Ово је и мени и многима помогло.

Мала напомена: ,,If you can’t stand the heat, stay away from the kitchen.“ Уколико мислите да нисте у стању да окренете свој живот наопачке, почнете испочетка, ухватите се у коштац са животом и изазовима, немојте ни покушавати. Јер морате бити довољно храбри за овакав подухват. Али, верујте, бићете касније поносни на себе.

Увек ће вам бити помало тешко и увек ћете желети да се вратите кући, али само размишљајте у правцу да сте већ направили један велики корак самим одласком и да само од вас зависи да ли ћете корачати даље и постићи више. Такође је јако битно када одете да живите у иностранство да не живите у прошлости у смислу, ех ја бих сада седела са својом другарицом и причала, месила колаче … Јер то не води ничему добром.

Мој савет је да нађете интернационално друштво, јер генерално проблеме које будете имали тамо као нпр. носталгија, боље ће разумети неко ко и сам пролази кроз то.

Крећите се доста, стичите нова познанства, али савет такође јесте и да упознате неке „наше“ људе. Довољно сте зрели да процените ко је добар а ко лош. Ту генерално „балканску жицу“ сви ми носимо, ма колико год мислили да је немамо, а обично се испољи када смо далеко од земље, па нас најбоље и разумеју наши људи. Стога се учланите у наше студентске организације, где можете склопити нова познанства и пријатељства, као и добити разне корисне информације о студијама и животу у Бечу.

Данас, у доба владавине интернета, све је много лакше. Можете пити кафу преко скајпа са мамом или другарицом и имати осећај као да управо седите са њима. Замислите само колико је било теже пре двадесет година, када је само пет посто становништва Србије имало интернет, а телефонски разговори били баснословно скупи. Приуштити себи да се јавите породици једном у две недеље било је луксуз. Стога сматрам да смо данас у веееликој предности и да даљину уопште не осећамо толико као даљину када се сваки дан гледамо и чујемо преко скајпа, вибера и осталих апликација у служби комуникације.

Такође, ако добијемо жељу за неким производима на којима смо одрасли, нпр. плазмом или чоколадним бананицама, трк до Шпара, Меркура или Биле, где постоје одељци са српским производима. Уколико се зажелимо правих српским специјалитета, бар ми имамо срећу да имамо толику понуду разноврсних српских и балканских ресторана и роштиља у Бечу, само одлучите шта вам се једе. А такође није лоша идеја ни да, док сте код куће, научите и сами да припремите неко типично наше јело и послужите га својим интернационалним пријатељима и тако им приближите Србију! Јавите утиске, мада не сумњам у то да ће им се допасти.

Чини ми се да би се Хумболтова славна реченица из писма Шарлоти из 1827: „Die wahre Heimat ist eigentlich die Sprache“ , са свим њеним различитим верзијама и понављањима од Хане Арент до Дериде или Гадамера, могла дефинисати као тачна. Стога, колико год добро владали страним језиком, смејали се шалама на њему, мислили на њему, матерњи језик је оно што у великој мери одређује и наш поглед на свет. Такође, и овде мислим да смо у великој предности у односу на друга „иностранства“! Па српски можете чути на сваком кораку, толико има и наших представа које се изводе у Бечу, можете слушати и нашу музику увече ако сте је жељни, ићи у наше кафиће и клубове. Постаните члан културно-уметничког друштва, склопићете нова познанства и бити у сталном додиру са домовином. Организујте са пријатељима маратон најбољих домаћих филмова, смеха и доброг провода неће изостати!

Шта ако ништа не помаже?

Ништа нарочито. Погледати сунце. Помислити како ће исто за пар сати да обасја окер фасаду француског културног центра у Змај Јовиној где можете да будете колико сутра уколико вас не мрзи да за пар минута купите аутобуску или авионску карту, чекирате се и одете до станице. И та извесност, могућност надохват руке је права ствар, можемо ако хоћемо, дакле није фрка!

„Кроз двадесет година више ћете бити разочарани оним што нисте урадили него оним што сте урадили. Стога, откачите конопце. Испловите из безбедне луке. Ухватите пасате у своја једра. Истражујте. Сањајте. Откривајте.”

Препорука: Уколико желите да прочитате неке занимљиве ствари на тему носталгије и живота у иностранству, препоручујем вам „Мали речник носталгије“ Небојше Милосављевића.

 

Медијски сектор – ОССИ Беч,

                                                                                                 Тамара Кесер

 

Фото: Google